Рат у Гази изазвао је глобално незадовољство које поткопава израелске дугорочне изгледе
Пише: Јарослав Трофимов
Превео: М. М. Милојевић
Две године након што је смртоносни Хамасов напад изазвао ратове широм Блиског истока, преговарачи су се окупили у Египту како би покушали да окончају крвопролиће договором о разрешењу талачке кризе и израелском повлачењу из разореног Појаса Газе.
Израел се помаља из крвавог метежа као регионални хегемон са низом остварених војних победа. Али борба против палестинске милитантне групе Хамас такође је земљу учинила политички изолованом и повисила ризик да изгуби дугорочну западну подршку која је била од виталне важности за њен досадашњи опстанак.
Смрт више од 67.000 Палестинаца у Гази, према наводима локалних власти, обновила је на глобалном нивоу позиве за установљене палестинске државности и довела је Израел насупрот све чвршћег међународног консензуса о овом питању.
Пошто се опоравио од почетног шока који је изазвао Хамасов продор и крвави пир 7. октобра 2023. године, израелска војска је извела низ обогаљујућих удараца против колоплета својих стратешких непријатеља.
Хамас и либански Хезболах су обезглављени, Асадов режим у Сирији доживео је колапс а иранско војно вођство, ракетни и нуклеарни програми су тешко оштећени.
„Регионално, Израелу прети мања опасност него што је то било пре две године“, каже Шалом Липнер, сарадник Атлантског савета који је служио као саветник неколико израелских премијера. „Али на међународним нивоу, он је суочен са различитим неповољним могућностим, и дугорочни трендови се не одвијају у његову корист“.
Огорченост против Израела проширила се од муслиманског света на Европу и све више на САД, где се велики део Демократске странке и све већи део МАГА покрета окреће против америчког пружања помоћи Израелу.
Док председник Доналд Трамп и даље подржава Израел, све снажнија израелска изолација пружа му необично преимућство – моћ коју је већ користио да блокира замисли о анектирању Западне Обале, наговори премијера Бејнамина Нетанјахуа да се извини за напад на Катар и да осигура израелску сагласност са најновијим планом о постизању примирја у Гази.
Ово израелско удаљавање од пријатеља широм света може да нагризе, потенцијално трајно, не само положај Нетанјахуа или његових наследника већ такође и саму могућност дугорочног опстанка темељног израелског пројекта.
Од америчких универзитетских кампуса до европских средњих школа, солидарност са палестинском ствари – и непријатељство према ционизму – постали су политичко обележје нове генерације.
„Обични Јевреји и Израелци, не војници или политичари, ће сносити бреме током наредних година“, каже Маирав Зонсзеин (Mairav Zonszein) виши израелски аналитичар у Међународној кризној групи (International Crisis Group).
Нетанјаху, у прошломесечном говору пред Уједињеним нацијама, рекао је да „светски лидери који попуштају пред злом“ нападајући Израел јавно, док му се приватно захваљују, то чине јер подлежу страху од „пристрасних медија, радикално исламистичког бирачког тела и антисемитске руље“.
Извесних елемената антисемитизма и муслиманског радикализма има на антиизраелским протестима који су се распрострли широм западних нација – где су у појединим случајевима демонстранти носили заставе Хезболаха и Хамаса и узвикивали антијеврејске слогане.
Али ова масовна мобилизација – посведочена као таква италијанским генералним штрајком у петак – подстакнута је пре свега широко раширеним бесом због начина на који се третирају Палестинци и подршком коју Израелу пружају западне владе, каже Наталија Токи (Nathalie Tocci), директор римског Института за међународне послове и некадашњи виши спољнополитички саветник Европске комисије.
„Израел је претерао зато што му је Запад допустио да то учини. Његови пријатељи у извесном смислу се нису понашали пријатељски зато што га нису спречили да почини самоубиство на дуги рок“, каже.
Док је штета по израелски међународни положај стварна, савезници истичу да би се од ње могао сразмерно брзо опоравити.
„Не мислим да је то непоправљива штета. Израел је у прошлости преживео много различитих напада, кампања делегитимизације“, каже Џонатан Шанзер, извршни директор Фондације за одбрану демократија (Foundation for Defense of Democracies), вашингтонског тинк-тенка који подржава Израел. „Када се рат оконча, канали ће се променити и људи ће се, мање више, вратити на уобичајено саобраћање са Израелом. “
Други, међутим, кажу да је повратак на уобичајено деловање – барем краткорочно – мало вероватно, посебно уколико Нетанјаху и даље буде био на власти.
Да би се израелски положај у свету поправио, „прво је потребно да се рат оконча и можда да се појави ново израелско вођство како би опоравио средишњи пројекат израелске државности“, каже Данијел Шапиро, који је службовао као амерички амбасадор у Израелу за време Обамине администрације и као заменик помоћника државног секретара за Блиски исток у Бајденовој администрацији. „Успон ће бити стрм и за његово савладавање биће потребно време“.
Када је Хамас напао Израел пре две године, убивши неких хиљаду двеста цивила и војника, и одводећи двеста педесет једног таоца, рачунао је да ће војни ударац ослабити јеврејску државу – можда уз помоћ Хезболаха и Ирана – и да ће изнова привући светску пажњу на палестинске тежње што би ослабило све већу прихваћеност Израела у региону.
Када су посреди процене о првој ствари, Хамасово вођство у Гази је подбацило, и велики део њих је убијен. План о примирју чије остварење погурује Трамп уз подршку из другог плана арапских држава настоји да замени Хамасову управу у Гази новом технократском управљачком структуром.
Нетанјаху, у говору одржаном у суботу славодобитно је говорио о војним победама оствареним током претходне две године као „историјском постигнућу које ће остати забележено у израелским аналима и аналима народа“.
Нетанјаху је дуго истицао да је власт Хамаса, који жели да збрише Израел, разлог због чега било какво кретање према палестинској државности није могуће. То би био далеко мање убедљив разлог уколико примирје у Гази ступи на снагу и нова власт постане функционална.
Последњих недеља, велике западне државе предвођене Француском, Великом Британијом и Канадом већ су повукле потезе ка признању палестинске државе, занемарујући Нетанјахуово негодовање.
„Палестинско питање је изнова у средишту регионалне и међународне пажње, након што је до пре две године било скоро потпуно заборављено“, каже Мкхаимар Абусада, професор на Ал Азар универзитету у Гази који сада живи у Каиру. „Тако да је остварена извесна политичка добит – али палестински народ је за њу платио изузетно високу цену, цену какву никада раније није платио“.
Израелско демонстрирање војне надмоћи на Блиском истоку, иако је ослабило његове непријатеље, такође је изазвало дугорочно преиспитивање код потенцијалних партнера. Добар део разлога за Аврамове споразуме (Abraham Accords) 2020. за који су се Трамп и Израел надали да ће им се прикључити и Саудијска Арабија заснивао се на обуздавању иранског утицаја.
Адам Туз: Борба на ивици свемира – геовојни радикализам Израелско-иранског рата
Али сада када је Израел бомбардовао не само Иран, Либан, Сирију и Јемен већ такође Хамасово седиште у Катару многе владе на Блиском истоку више брину о израелској необузданој моћи него о ослабљеној иранској теократији.
Недавни безбедносни пакт између Саудијске Арабије и Пакистана, државе која располаже нуклеарним оружјем, као и чвршћа сарадња између арапских нација и Турске су укупно део тог регионалног одговора на израелску војну снагу, каже пензионисани британски ваздухопловни маршал Мартин Сампсон, који је на челу блискоисточне канцеларије Међународног института за стратешке студије и служио је као војни саветник британске владе на Блиском истоку.
„Видите почетак развоја односа са Ираном или симпатије за Иран спрам Израела“, каже. „Регион никада није желео да се појави једна сила која би у њему могла да оствари надмоћан положај. Увек су мислили да ће то бити Иран, и сада када се једна појавила, то је Израел. И Израел је доминантна регионална сила која нехајно исказује капацитете своје тврде моћи“.
Извор: Волстрит џурнал
