Piše: Vladimir Tabašević
Kada je u prekoronsko, pradavno doba 2017. godine britanski umetnik Demijen Herst u Veneciji upriličio monstruozno veliku, skupu, čudovišnu i čudesnu svoju izložbu pod nazivom „Blaga iz olupine broda Neverovatni“, umetnički svet se još uvek mogao ponečim makar šokirati. Nastavivši opsesiju svojim besmisleno skupocenim i predimenzioniranim radovima, megalomanijački, pametno i banalno u isti mah, Demijen je tada svetini ponudio sledeće: priču o oslobođenom robu iz prvog veka nove ere koji je postao enormno bogat kolekcionar umetnina po imenu Cif Amotan Drugi, što je na engleskom bila anagram-dosetka rečenice: ja sam fikcija.
Lokalna ceremonija postistorije
Taj izmišljeni, oslobođeni, prebogati rob iz antike, koji je zajedno sa svojom kolekcijom stradao u brodolomu, predstavljen je realnom bistom koja je u stvari autoportret Demijena Hersta; navodno izvađena iz morskih dubina posle dve hiljade godina, obrasla u korale usled svoje duge podvodne prošlosti – bista je bila izložena u Veneciji zajedno sa drugim ogromnim, navodno izronjenim, izmišljenim delima kolekcije, iz izmišljene prošlosti. Herst se divno pozezao sa raznim konceptima i to ga je, prema izveštajima, koštalo sitnih pedesetak miliona funti.
Ovih dana slične fantazmagorije obuzimaju i odlučujuće Cetinjane, i to besplatno. Bista Petra Lubarde namišljeno je da se sa cetinjskog trga ukloni i zameni bistom istorijski ponovo sve izvesnijeg Josipa Broza. Spomen na slikara, nakon skoro dvadeset godina svoje javne izloženosti pogledima, vetrovima, pogodama i nepogodama vremena, proglašen je za privremen i čeka se samo povoljna okolnost volje odlučujućih lokalnih faktora da ga se prebači neđe drugo. Novog Broza nekamo sprema se bronzani odlivak po kojem će se namalati i patina očas posla, i lokalna ceremonija postistorije može i Cetinjanima da počne.
Zigmund Bauman u svojoj „Retrotopiji“ pronicljivo zapaža: onoga dana kada su se razdvojili moć i politika, i kada je moć otišla u ruke tehno-oligarha, vlasnika krupnog kapitala i drugih koji nama smrtnicima kroje neizvesnu budućnost i neku novu dramatičnu prošlost, tog su dana i političari postali puke prišipetlje takve moći, kojima je jedan jedini zadatak namenjen – da avetima prošlosti zanimaju životinju svog naroda, jeftinim frazama da pobuđuju oveštale nacionalne sentimente i da, istovremeno tome, zemlju i njene resurse, lako i povoljno ustupaju upravo moćnicima koji se o svemu zapravo pitaju. Za taj dil, političari će biti nagrađeni učešćem u predvorju sveta enormno bogatih, a narod kojim vladaju – uvek će biti u prilici da očekuje novu, istorijsku, nikad do kraja oglodanu koščurdu svojih podela.
Takva koska bačena je i vešću o uklanjanju biste. Iz reda geronata javili su se pripadnici oba (komunističkog i nacionalnog) tabora da pokojom flagrantnom izjavom ukažu na nužnost i besmisao nagoveštenog uklanjanja. Ipak, lokalna, ali i alokalna mladež, na opštu nesreću, većinom je u raljama crnog tržišta narkotika i svega naopakog, pa za bistama Lubarde, Tita ili Hersta ne umire od znatiželje da sazna koga se njihovo (ne)postojanje tiče.
Demontaža novostvorene duše
Muke sveta lišenog zajednice, pa time i zajedničkih nastojanja ka nekoj povoljnijoj budućnosti, oličene su u devalvaciji značenja svakovrsne oznake koja ne bi bila logo: reči, biste, zastave, grba ili groba; sve što nam ostaje jeste borba oko verzija prošlosti u kojoj su reči, biste, zastave, grbovi i grobovi – nekome nešto značili. Retroutopija predstavlja upravo taj preostali pogled, pogled u prošlost koja jedina još ima snagu da otrpi bilo kakvu nadu za zajednicom, makar zauvek minulom.
Samooslobođeni i besmisleno bogati antički rob iz Herstove umetničke fantazije kao da oličava maloumni san nekog „našeg“ lokalnog političara – moćnika, koji natovaren zalihama umetnina koje ne shvata srlja ka sopstvenom brodolomu.
Ono što jedan umetnik svetske kolonizatorske sile izmišlja kao svoju istoriju, stvarajući vlastiti ironičan portret u njoj, neodoljivo podseća na sve o čemu je sada povampirena reč povodom biste u Cetinju. Čuvena Čerčilova izjava od 27. marta 1941. godine, u kojoj dramatično saopštava da su Jugosloveni „našli svoju dušu“ svrstavanjem na, u tom trenutku, rizičnu stranu istorije, još uvek odjekuje podnožjem Lovćena. Izgleda da ovaj novi pokušaj „pronalaženja“ cetinjske duše sada iziskuje i sklonjenu bistu Lubarde, kao u nekoj Čapekovoj drami, gde je kvar jedini način na koji se duša pojavljuje u svetu. Sve to moglo bi i da miriše na slučajnost da ponad Cetinja nasilno u velelepni mauzolej nije smeštena jedna lobanja umnija od Čerčilove i Herstove zajedno; šta je o tom nasilnom uglavljivanju Njegoša u Meštrovićevu istinsku velelepnost na pogrešnom mestu mislio Lubarda – opšte je poznato.
Ne čudi, stoga, da u društvenim prilikama lišenim minimuma izvesnosti povodom neke povoljne budućnosti, pojedinim Cetinjanima ne ostaje ništa drugo nego da svoju novostvorenu dušu pokušaju da pronađu u još jednoj demontaži. Njegoševa zavetna, pola veka privremeno demontirana crkva – izgleda da nije dovoljna za pronalazak te duše, pa je sada neophodno ukloniti sve što podseća na tu nedovoljnost. Kao u „Čevenguru“ Andreja Platonova, kada usled toga što obećani komunizam nikako da nastupi, postaje neophodno neprestano uklanjati i likvidirati sve nove i nove smetnje, i tako do konačnog samouništenja.
Onom kome je uskraćena kapela, večna kuća koju je sebi osmislio i namenio, za 175. godišnjicu od upokojenja, u čast; nagovešteno pomeranje Lubardine biste poslednji je odjek rušenja crkve na Lovćenu.
Izvor: NIN br. 3956, 22. 10.2026.
