Opasnost sa samovoljnim silnicima jeste da lako mogu da promene svoje mišljenje.
Prevod: Miloš M. Milojević
U svom inauguracionom obraćanju prošle godine, predsednik Donald Tramp obećao je da će biti „mirotvorac“ koji okončava nenametnute ratove (war of choice). On se sada ustremio na Iran u promeni režima nad promenama režima. Možda će ga činjenice razuveriti i navesti da odustane od ovog cilja. Čak i njegov kabinet, da ne spominjemo Kongres i američke saveznike nisu načisto kako bi trebalo da izgleda izlazna strategija iz ovog sukoba. Kako je Tramp rekao Njujork tajmsu u januaru ove godine, njegovo jedino ograničenje je „njegov sopstveni moral… to je jedina stvar koja me može zaustaviti“. Američki ustavni poredak mu za sada nije dao razloga da posumnja u ovu procenu. Drugo pitanje je šta se dešava na sve širem ratnom poprištu.
Ostavimo po strani izraelske početne napade, trenutak najviše Trampove moći je onda kada je odlučivao da se upusti u rat sa Iranom. Posle tog trenutka, Tramp je izgubio monopol nad time kako će se događaji odvijati. Mnogi drugi – ne samo Iranci – sada se pitaju šta će se dalje dešavati.
Tramp je iznosio nekoliko različitih gledišta o svojim ciljevima. U prva sedamdeset dva časa, on je na različite načine i u različitim prilikama govorio da želi da uništi iranski nuklearni program, završi sa iranskim izvozom terorizma, zbaci režim ili pronađe novog lidera unutar iranskog režima sa kojim bi mogao da posluje. Većina Trampovih komentara izneta je tokom telefonskih intervjua sa izveštačima medija. Jednom od njih rekao je da bi rat mogao da potraje „četiri do pet nedelja“; drugom da je bio spreman da razgovara sa Iranom. Ali se takođe upitao da li je uopšte pretekao neko sa kime bi se moglo razgovarati.
Miloš M. Milojević: SAD protiv Venecuele: siledžijski voluntarizam Trampove administracije
Njegovi ratni ciljevi su kaleidoskopski raznovrsni. Nasuprot onome što je Tramp govorio, SAD i američki saveznici nisu bili suočeni sa imanentnom američkom pretnjom. Nema ničega preventivnog u vezi sa ovim ratom. Niti je, nasuprot Trampovim tvrdnjama, Iran bio blizu razvijanja raketa koje bi mogle da dosegne Ameriku. Njegov izaslanik, Stiv Vitkof preuveličavao je pre neki dan kada je govorio da je Iran bio „nedelju dana od raspolaganja materijalom industrijskog nivoa pogodnog za razvoj nuklearnog oružja“. Omanski posrednici takođe su osporavali Trampove tvrdnje da su iranski pregovarači odbili da se saglase sa njegovim zahtevima. Ono što je Iran ponudio prošle nedelje – da neće skladištiti niskoobogaćeni uranijum – bilo je bolje od onoga što je Barak Obama isposlovao nuklearnim dogovorom iz 2015. godine iz kojeg se Tramp bio povukao.
Rasprostranjena je duboka sumnjičavost u vezi sa Trampovom sposobnošću da okonča dalja krvoprolića po iranskim ulicama. Iako je tražio od Iranaca da se pobune, oni ne mogu znati da to ne bi bilo samoubilačko delovanje. Režimi se ne menjaju iz vazduha. Tramp bi mogao da pomogne samo invazijom na njihovu zemlju. Po prvi put javno je spominjao takvu mogućnost. „Ne prolaze me žmarci u vezi sa upućivanjem kopnenih snaga“ (I don’t have the yips with respect to boots on the ground), izjavio je Njujork postu. U isto vreme, pozvao je iranske paravojske da polože oružje („ako dobro razmislite mogli bi da se predaju narodu“). Možda bi oni mogli da se razoružaju u nekom udaljenom paralelnom univerzumu. Na ovoj planeti, ratna izmaglica počinje u Trampovom umu.
Ko god tvrdi da zna kako će se ovaj rat odvijati, uključujući među njima i Trampa, obmanjuje. Među mogućim ishodima, međutim, mirna tranzicija na državnom vrhu u Iranu je najmanje verovatan. Iranski režim nedavno je ubio hiljade, možda desetine hiljada ljudi, svojih sopstvenih građana. Oni koji su pretekli od najvišeg državnog vođstva saterani su uza zid. Tramp ih je uverio da je ovaj rat egzistencijalna borba. A ipak, on se iščuđava što oni ispaljuju dronove i rakete na države oko Persijskog zaliva koje su domaćini američkih vojnih baza – što je za ugroženu iransku teokratiju očigledan eskalatorni potez.
To je razlog zbog kojeg nijedna od zalivskih monarhija nije želela ovaj rat. Njihov položaj osovine svetske ekonomije sada je ozbiljno ugrožen. Tramp ne sluša svoje zalivske prijatelje. Niti mari za rizičan scenario koji je izložio general Den Kejn, načelnik združenog američkog generalštaba. Država iranske veličine ne može se preobraziti iz daljine.
On se kladio da će se Iran brzo povinovati. Za sada nema naznaka da se to dešava. Stoga smo uvučeni u opit izdržljivosti. Što duže Iran može da izvodi napade svojim dronovima tipa Šahed, verovatnije je da će moći da nanese gubitke u američkim i ne samo američkim životima. Rat preti da postane takmičenje ko može duže da izdrži – iranska sposobnost da proizvede dronove nasuprot američkom kapacitetu da ih presreće.
Produženje rata takođe bi se odrazilo na američke štedne knjižice. Trampove pristalice iz MAGA pokreta veruju da on predstavlja oštar prekid politike večitih ratova i iznuđenih ishoda. Pogrešili su. Tramp je video učinak Džordža Buša i jednostavno ga je premašio. Ništa dobro ne može se reći o iranskom režimu. Ali ne može se sporiti da je pokazao bolji instinkt u proziranju u Trampove namere od njegovih glasača.
Izvor: Financial Times
