Došlo neko takvo vrijeme da se Cetinjani odužuju drugu Titi. Po cijenu Petra Lubarde.
Piše: Aleksandar Živković
Čuš, memorijalni centar na Trgu revolucije na kraljevskom Cetinju dobija spomen – bistu Josipu Brozu! Malo je to, braćo revolucionari. Da se ja pitam vas bi Kumrovec prenio pod Lovćen. E, to bi donijelo turističku revoluciju. I ne bih se odužio samo drugu Titi, nego, u duhu vremena, i njegovim ženama. Eto, ne mora Jovanka, može Zdenka Srbijanka, nijesu li mu nju Cetinjani prepuštili? A da mu je u revoluciji valjala više no cio Politbiro, ospori majčin sine?
Dakle, nemam ja ništa protiv Tite na Cetinju, iz generacije sam koja ga pamti, nešto sam malo sluša i Vlada Dapčevića, kada su ga konačno oslobodili, nije baš ta revolucija išla onako kako je Jovo Kapa tvrdio, al’ neka sad toga…
Nego mi je krivo na moje Katunjane, da opet prenose spomenik Petru Lubardi, slikaru kosti naše zemlje, kako reče jedan moj prijatelj.
Veli Đuro Lubarda, sinovac Petrov, prvo su ga stavili ispred Plavog dvorca, to je učinjeno na stogodišnjicu Lubardinog rođenja. Onda su ga ubrzo pomakli ispred Narodnog muzeja. Sad hoće na treće mjesto, e da bi Titi odgovarala lokacija… Porodica Lubarda, koliko mi se čini, najradije bi i sama pomjerila spomenik Lubarde sa Cetinja, muka im je više da ga sublesasti opštinari svaki čas miču. A dogodine pada 120. godišnjica Petra Lubarde.
Ne čudim se ja opštinskom komitetu i komitetlijama sa Cetinja, no se čudim Vladi CG i nekakvoj nečesovoj upravi za zaštitu kulturnih spomenika, što su dali saglasnost na njihovu rabotu. Cetinje se već obrukalo dizanjem spomenika protofašisti Petanoviću – drug Tita je kud i kamo bolji izbor – ali zar je morao da se miče Lubarda?
Postoji rok od petnaest dana za žalbu na odluku nečesove uprave. Đe će se soj žaliti nesoju?! Prešnijeg zadatka nemaju nego da se odužuju drugu Titi.
Već viđu cetinjsku momčad kako ispred spomenika pjeva:
„Druže Tito, nešto bih te pito…“
