Пише: Владимир Табашевић
Када је у прекоронско, прадавно доба 2017. године британски уметник Демијен Херст у Венецији уприличио монструозно велику, скупу, чудовишну и чудесну своју изложбу под називом „Блага из олупине брода Невероватни“, уметнички свет се још увек могао понечим макар шокирати. Наставивши опсесију својим бесмислено скупоценим и предимензионираним радовима, мегаломанијачки, паметно и банално у исти мах, Демијен је тада светини понудио следеће: причу о ослобођеном робу из првог века нове ере који је постао енормно богат колекционар уметнина по имену Циф Амотан Други, што је на енглеском била анаграм-досетка реченице: ја сам фикција.
Локална церемонија постисторије
Тај измишљени, ослобођени, пребогати роб из антике, који је заједно са својом колекцијом страдао у бродолому, представљен је реалном бистом која је у ствари аутопортрет Демијена Херста; наводно извађена из морских дубина после две хиљаде година, обрасла у корале услед своје дуге подводне прошлости – биста је била изложена у Венецији заједно са другим огромним, наводно изроњеним, измишљеним делима колекције, из измишљене прошлости. Херст се дивно позезао са разним концептима и то га је, према извештајима, коштало ситних педесетак милиона фунти.
Ових дана сличне фантазмагорије обузимају и одлучујуће Цетињане, и то бесплатно. Биста Петра Лубарде намишљено је да се са цетињског трга уклони и замени бистом историјски поново све извеснијег Јосипа Броза. Спомен на сликара, након скоро двадесет година своје јавне изложености погледима, ветровима, погодама и непогодама времена, проглашен је за привремен и чека се само повољна околност воље одлучујућих локалних фактора да га се пребачи неђе друго. Новог Броза некамо спрема се бронзани одливак по којем ће се намалати и патина очас посла, и локална церемонија постисторије може и Цетињанима да почне.
Зигмунд Бауман у својој „Ретротопији“ проницљиво запажа: онога дана када су се раздвојили моћ и политика, и када је моћ отишла у руке техно-олигарха, власника крупног капитала и других који нама смртницима кроје неизвесну будућност и неку нову драматичну прошлост, тог су дана и политичари постали пуке пришипетље такве моћи, којима је један једини задатак намењен – да аветима прошлости занимају животињу свог народа, јефтиним фразама да побуђују овештале националне сентименте и да, истовремено томе, земљу и њене ресурсе, лако и повољно уступају управо моћницима који се о свему заправо питају. За тај дил, политичари ће бити награђени учешћем у предворју света енормно богатих, а народ којим владају – увек ће бити у прилици да очекује нову, историјску, никад до краја оглодану кошчурду својих подела.
Таква коска бачена је и вешћу о уклањању бисте. Из реда героната јавили су се припадници оба (комунистичког и националног) табора да покојом флагрантном изјавом укажу на нужност и бесмисао наговештеног уклањања. Ипак, локална, али и алокална младеж, на општу несрећу, већином је у раљама црног тржишта наркотика и свега наопаког, па за бистама Лубарде, Тита или Херста не умире од знатижеље да сазна кога се њихово (не)постојање тиче.
Демонтажа новостворене душе
Муке света лишеног заједнице, па тиме и заједничких настојања ка некој повољнијој будућности, оличене су у девалвацији значења сваковрсне ознаке која не би била лого: речи, бисте, заставе, грба или гроба; све што нам остаје јесте борба око верзија прошлости у којој су речи, бисте, заставе, грбови и гробови – некоме нешто значили. Ретроутопија представља управо тај преостали поглед, поглед у прошлост која једина још има снагу да отрпи било какву наду за заједницом, макар заувек минулом.
Самоослобођени и бесмислено богати антички роб из Херстове уметничке фантазије као да оличава малоумни сан неког „нашег“ локалног политичара – моћника, који натоварен залихама уметнина које не схвата срља ка сопственом бродолому.
Оно што један уметник светске колонизаторске силе измишља као своју историју, стварајући властити ироничан портрет у њој, неодољиво подсећа на све о чему је сада повампирена реч поводом бисте у Цетињу. Чувена Черчилова изјава од 27. марта 1941. године, у којој драматично саопштава да су Југословени „нашли своју душу“ сврставањем на, у том тренутку, ризичну страну историје, још увек одјекује подножјем Ловћена. Изгледа да овај нови покушај „проналажења“ цетињске душе сада изискује и склоњену бисту Лубарде, као у некој Чапековој драми, где је квар једини начин на који се душа појављује у свету. Све то могло би и да мирише на случајност да понад Цетиња насилно у велелепни маузолеј није смештена једна лобања умнија од Черчилове и Херстове заједно; шта је о том насилном углављивању Његоша у Мештровићеву истинску велелепност на погрешном месту мислио Лубарда – опште је познато.
Не чуди, стога, да у друштвеним приликама лишеним минимума извесности поводом неке повољне будућности, појединим Цетињанима не остаје ништа друго него да своју новостворену душу покушају да пронађу у још једној демонтажи. Његошева заветна, пола века привремено демонтирана црква – изгледа да није довољна за проналазак те душе, па је сада неопходно уклонити све што подсећа на ту недовољност. Као у „Чевенгуру“ Андреја Платонова, када услед тога што обећани комунизам никако да наступи, постаје неопходно непрестано уклањати и ликвидирати све нове и нове сметње, и тако до коначног самоуништења.
Оном коме је ускраћена капела, вечна кућа коју је себи осмислио и наменио, за 175. годишњицу од упокојења, у част; наговештено померање Лубардине бисте последњи је одјек рушења цркве на Ловћену.
Извор: НИН бр. 3956, 22. 10.2026.
