Пише: Владимир Коларић
Још један пораз је проглашен победом. Успехом је проглашено одлагање, али које свакако подразумева пристајање на услове непријатеља. Давно зацртане услове, на које се, не заборавимо, давно пристало, уз самообмањивање многих да је у питању само тактика.
Лепо је живети у илузији, али проблем је шта кад се она распрши и наступе веома опипљиве последице. Кад се власт није суочила са пуном одговорношћу још после потписивања Бриселског споразума, после је све ишло глатко.
Наравно, неки ће се и даље правити да власт није ни за шта одговорна, да се ради о мудрој реалистичној политици и да треба гледати ширу слику. А та слика некако увек подразумева да ова власт баш ни за шта није одговорна, већ искључиво они који је због било чега критикују, и да је нормално да се више бавимо Ираном, Палестином и Венецуелом, него нашим народом, где год живео. Мора се признати да је то веома оригиналан допринос политичкој теорији и философији – да постоји власт која баш ни за шта није одговорна.
Додуше, треба рећи да заузимање другачијег курса према одбрани српских интереса (читај – голог опстанка), не би коштао само власт, ову или било коју, него и све нас. Да би тражило жртву од свакога, бусао се тај у прса или крио у неком буџаку. Право питање стога није да ли је власт спремна да уради ово или оно, него да ли смо ми спремни да трпимо последице чвршћег супротстављања непријатељу? Поготово у данашњим лудачким глобалним околностима, где више нема простора ни за шта друго осим за најогољенију силу.
Ипак остаје то да онај ко беспоговорно подржава политику садашње српске власти нема никакво право да икога назива издајником, усташом или криминалцем. Већ само да се покрије ушима и труди се да се што мање обрука. Не мора да подржава никога од оних који су сада против власти, нити је свако ко је против власти у праву, али беспоговорну подршку њеним опредељењима нипошто не може да сматра патриотским или етичким императивом.
Извор: Стање Ствари/Владимир Коларић/FB
