У наставку наше анализе, десног радикализма ДПС-а , запажамо појаву „невиђене комбинације” савршене пропаганде и пропагандних средстава, са нереалношћу циљева који се при том слиједе. Ово су параметри десног радикализма које су уочили теоретичари политике на Западу. Прешло би опсег овог рада ако бисмо се упуштали у примјере пропаганде државних и партијских медија у Црној Гори, док су они били под вођством ДПС идеолога, и ако бисмо покушали да покажемо како се философска теорија перфектно уклапа у опис њиховог рада.
Можда би најбољи примјер ове тезе био осврт на медијску пропаганду коју је ДПС покренуо на тему призивања „аутокефалности Цркве у Црној Гори”. Та тема, по Уставу ЦГ, никако не спада у домен ангажовања световне политике, нити су партијски чиновници и комунистички историчари компетентни да се таквом темом ваљано баве. Коначно, на хоризонту могућих друштвено-политичких збивања, није видљив никакав исход који би, унутар нормалног црквеног поретка, довео до осамостаљења Цркве у Црној Гори. Напротив, цио православни свијет, па и међусобно завађене црквене адресе Москве и Цариграда, апсолутно су сагласне око питања недјељивости СПЦ. Убједљива већина православних грађана у Црној Гори, и цјелокупно свештентсво противе се таквим иницијативама. Нарочито се као анти-црквена препознаје пропаганда о „аутокефалности” која се заснива на изразитом националистичком анти-српском мотиву.
Па ипак, упркос свим тим нереалностима и сукобу са чињеницима, државна, политичка пропаганда ДПС се разноврсно и упорно бавила црквеним питањем. Упркос чињеници да је СПЦ у свим анкетама она институција која заврјеђује навеће повјерење грађана Црне Горе, медијска пропаганда режима који је смијењен, и прије а нарочито послије те смјене, ружно говори о тој Цркви, не бирајући теме (омаловажавање обреда, понижавање црквених поглавара и свештенства, ускраћивање права на јавну ријеч) и не бирајући средства (плакати, графити, тв емисије, радио, портали, говор мржње на друштвеним мрежама). Дакле, као што рекосмо: „невиђена комбинација” начина пропаганде и нереалности циљева које је та иста пропаганда поставила.
Надаље, битна компонента философске анализе „десног радикализма” је „ауторитарна личност” вође и очигледан „манипулативни тип” психолошког профила лидера те радикалне идеологије. Да будемо сликовити а да не одступимо много од претходног примјера, навешћемо само колико је различитих и међусобно супротстављених ставова о Цркви имао лидер ДПС, и садашњи (још увијек) предсједник државе, Мило Ђукановић. Са једне стране, током 30 година његове владавине, Црква о којој говоримо је увјек једна и иста: СПЦ са својим митрополитом у Црној Гори, др Амфилохијем Радовићем, који управо персонализује непромјењивост црквеног става и односа према држави и идентитетским питањима. Са друге стране, Ђукановић је изградио култ ауторитарног вође, чији лични став и исказ опредјељује и однос значајног дијела колективитета. Он, такав, имао је фазу комунистичког агностицизма и из њега проистичуће незаинтересованости за црквена питања; па потом смо видјели етапу врло блиске сарадње са Црквом и узимања учешћа у црквеним обредима (иако је био и остао некрштен), да би на крају он манифестовао нетрпељив однос према тој истој Цркви, и најаву да ће јој одузети имовину, што га је коштало губитка власти. Пажљивим аналитичарима је одмах било јасно да су све три фазе биле израз управо његове ауторитарности и манипулативности, јер је од почетка до краја остао декларисани атеиста, који не вјерује у важност улоге Цркве у друштву.
Милија Тодоровић
