Piše: Vladimir Kolarić
Nenad Božović je svoju knjigu „Od Edema do Sinaja – Tumačenje Starog Zaveta 1: Postanje i izlazak“ (Centar za biblijske studije, 2026) pisao s namerom da ponudi čitljiv i pristupačan, ali teološki utemeljen prilog tumačenju starozavetnih knjiga, potreban svakom verniku, a ne samo teolozima ili zainteresovanim stručnjacima iz drugih humanističkih disciplina.
On polazi od stava da „Sveto Pismo nije knjiga koja se lako i površno razume, ali i da Gospod nikada ne ostavlja bez pomoći onoga ko mu iskreno pristupa“, pri čemu ova knjiga nema ambiciju da „bude konačni autoritet niti zamena za živo iskustvo Crkve, već priručnik, saputnik i putokaz čitaocu koji želi dublje da uđe u svet Starog Zaveta“. U tom smislu, autor insistira na tome da je Sveto Pismo „knjiga Crkve i knjiga Naroda Božijeg“, koja nije namenjena samo specijalistima ili bilo kakvoj „eliti“, kao i da ono „nije zapis o nekim dalekim ljudima i davno prošlim vremenima“, već „reč koja i danas poziva, razobličava, teši i menja“, dakle ne spomenik, spisak neupitnih normi i spoljašnji autoritet, nego činilac, kriterijum i izvorište živog i dinamičnog duhovnog iskustva svakog od nas.
Svaki čitalac će u ovoj knjizi pronaći nešto što ga najviše privlači, a meni su među najzanimljivijim delovima bili oni koji se tiču stvaralaštva. Tako, „biblijski izraz ‘i reče Bog’ ne treba shvatiti kao ljudski govor Boga, nego ko otkrivanje Njegove stvaralačke volje“, što „ne protivreči novozavetnom otkrivenju Hrista kao večne Reči Božije – Logosa, kroz koga je sve postalo“.
Bog za svoju tvorevinu kaže da je „dobra veoma“, zbog čega tvorevina, čak i u palom stanju, iako „nosi posledice prvorodnog greha“, „sama po sebi nije zla“. Ovo nam „otkriva optimistički pogled na svet: nismo besciljno i besmisleno bačeni u okean postojanja, već je život dar, a naš odgovor na taj dar je blagodarenje na svim darovima života, odnosno evharistija“.
Čovek je „kruna stvaranja“, ali „uprkos svojoj jedinstvenosti deli anatomsku srodnost sa životinjama“, što znači da „ima telo, nagone i instinkte, ali je istovremeno bogolik“, odnosno on je „spoj dva sveta: stvorenog i nestvorenog, razumnog i nerazumnog, beslovesnog i slovesnog“, kao i „posrednik“ između Boga i tvorevine, „sveštenik tvorevine koji svojim približavanjem Bogu kao izvoru večnog života prinosi i uzvodi ka Njemu čitav stvoreni svet“.
Kao stvoren po obrazu (slici, ikoni) Božijoj, odnosno kao bogolik, on je sličan svom prvoliku, dakle Bogu, pa „pošto je Bog slobodan, slobodan je i čovek; pošto je Bog tvorac i čovek poseduje stvaralačku sposobnost, s tom razlikom što Bog stvara ni iz čega, a čovek iz već postojeće materije“.
Vlast koji je čoveku data nas stvorenim svetom nije tlačiteljska već stvaralačka, pa to „ne znači da čovek treba da podjarmi svet, da ga iscrpi i uništi, već da kao dobar domaćin mudro upravlja njegovim resursima“.
Edem stvoren za čoveka nije bio „zemlja dembelija niti antički vrt bogova – Elizijim“, jer „pre svega, ljudi nisu stavljeni u gotov svet, već u njegov početak“ i „čovek je pozvan da održava i uređuje vrt i time aktivno učestvuje u Božijem stvaralačkom delu“, gde „Božija nameran nije bila da Edem ostane ograničen prostor, već da čitav svet postane raj, dovršen u zajednici Boga i čoveka i priveden večnom životu“, što je opet podrazumevalo i „čuvanje Božijeg zakona“, odnosno svest čoveka o tome da je on tvorevina, a ne Tvorac i o tome da sloboda donosi i odgovornost pred njegovim (stvaralačkim) prizvanjem.
Na ovaj način se cela kasnija čovekova izgnanička tragedija može posmatrati iz ugla zloupotrebe ovog stvaralačkog dara, iz umišljanja njegove stvaralačke samodovoljnosti i stavljanja u ulogu boga na zemlji, od prvorodnog greha, preko Kainovog bratoubistva, nadalje.
Već Kain stvaralačku sposobnost usmerava ka izgradnji struktura paloga sveta, koje odstupaju od izvornog Božijeg plana za čoveka i čovečanstvo. „Bogonameravana egzistencija za čoveka bila je blagosloveni život u izobilju Edemskog vrta, u zajednici sa prirodom“, dok Kain, osnivajući prvi grad postavlja temelj civilizaciji, sa kojom se „razvija i hijerarhijska struktura društva, kao i robovlasništvo, u kojem će ljudi biti tlačeni i ugnjetavani“.
Civilizacija, odnosno orijentisanost ka materijalnim i tehnološkim aspektima života, dovodi i do naglog porasta stanovništva praćenog „drastičnim umnožavanjem greha“, gde se „zlo čini bez zazora, bez preispitivanja savesti i bez straha“. Ovo je bio uzrok Božije volje da pusti Potop na zemlju, ali i još jedna potvrda vrednosti ljudske stvaralačke i sastvaralačke sposobnosti u skladu sa Božijom voljom, posvedočena Nojevim kovčegom.
Vladimir Kolarić: O veri i crkvi u Sovjetskom Savezu – zapisi Kurcija Malapartea
Izgradnja Vavilonske kule bila je još jedna potvrda da je čovek „stvoren da prevazilazi svoje granice, ali ne sam i ne protiv Boga, već kroz živi odnos sa Njim“, bez čega „svaki pokušaj uzdizanja ostaje zatvoren u okvire smrtnosti i prolaznosti“.
Takođe, Vavilonska kula jeste izražavala ljudsku potrebnu za zajedništvom, ali koja se ovde „ostvaruje na pogrešan način“. „Umesto da se zajednica gradi u Bogu i kroz odnos sa Njim“, piše Božović, „sabiranje ljudi se pokušava ostvariti kroz stvaranje države, odnosno imperije“, pa se „zajedništvo koje nije utemeljeno u Bogu lako pretvara u sistem moći, u kome čovek drugoga više ne doživljava kao ličnost, već kao sredstvo za ostvarenje sopstvenih ciljeva i gde se „u drugom više ne prepoznaje lepota lika Božijeg, nego se on svodi na objekat koji treba iskoristiti ili potčiniti“.
Vavilonska kula, stoga, postaje arhetip i praslika svih kasnijih ‘veličanstvenih’ tvorevina ljudske civilizacije“, koje „nisu samo tehnička dostignuća već i simboli moći, vlasti, unifikacije i jednoobraznosti, u kojima čovek pokušava da sopstvenom snagom zameni zajednicu koja jedino može biti ostvarena u Bogu“.
Autor napominje da „civilizacija, nauka i tehnika nisu sami po sebi zlo“, ali da „nijedno tehničko ili civilizacijsko dostignuće samo po sebi ne vodi ka oboženju čoveka“ i da „bez odnosa sa Bogom napredak ostaje ograničen i dvosmislen“, odnosno zapleten u kriterijume i domete palosti, kao privremenosti, prolaznosti, truležnosti i smrtnosti.
„Pometnja jezika“, odnosno gubljenje sposobnosti međusobnog razumevanja, nastalo po krahu vavilonskog projekta, prevladana je tek novozavetnom Pedesetnicom, kada se „učenici Hristovi sabiraju na molitvu i na njih silazi Duh Sveti, darujući im mogućnost da ih svi prisutni razumeju“, pa „umesto nerazumevanja i udaljavanja, koje je plod civilizacije bogoborstva, dar razumevanja drugoga postaje temelj izgradnje Crkve“, koja se „ne rađa iz zajedničkog straha, sile ili interesa, već iz zajedničke želje za Bogom“. Tako, „nasuprot ideologijama, političkim strukturama i društvenim uređenjima koja nastaju kao delo ‘sinova čovečijih’ i imaju svoj istorijski vek, Crkva Hristova stoji kao večna bogočovečanska zajednica, u kojoj se prevazilaze podele i obnavlja istinsko jedinstvo ljudi u Bogu“.
Kao što je Vavilon praslika ljuske zloupotrebe stvaralaštva u pokušaju da nadvlada i zameni Boga, Egipat je „sa svojim idolopoklonstvom, robovlasništvom i bludom postao slika grešnog života i ‘starog čoveka’“, odnosno palog sveta kao takvog. Zbog toga nije bio potreban samo „obračun“ sa istorijskim, paganskim Egiptom, nego pre svega „duhovni obračun sa Egiptom u nama“, odnosno sa „starim čovekom“, zbog čega izlazak iz Egipta ostaje praslika Vaskrsenja, sveopštog, ali i svakog od nas, kojim ćemo vaskrsnuti kao celovita, duševno-telesna bića.
Vladimir Kolarić: Tradiciju sačuvati živom – Beržeova knjiga o Tolkinu
Ovaj izlazak i vaskrsenje mogući su samo susretom sa onim (Onim) koji „Jeste“, Bogom koji „nije apstraktna sila, već lično božansko Biće koje se otkriva, koje spasava, koje stupa u savez sa narodom“, koji se Mojsiju obznanjuje kao „Onaj koji deluje – koji poziva, ukrepljuje slabe i preko nemoćnih izvršava svoju silu“.
Izlazak iz Egipta je tako „pripovest o dostojanstvu i slobodi“ čoveka koji je „stvoren kao slika Božija i nije sazdan da bude rob drugome“, kao i svedočanstvo o Bogu koji „ulazi u istoriju ne kao neutralni posmatrač nego kao Onaj koji staje na stranu poniženih“, koji „ne bira faraona i imperiju, nego robove“ i koji nije „sa silom, nego sa nemoćnima“. On „od skupine obespravljenih ljudi stvara narod“, pri čemu „cilj tog oslobađanja nije puka politička emancipacija, već stvaranje novog društva u Hananu, utemeljenog na Zakonu datom na Sinaju – ‘carstvo svešteničko i narod svet’“.
Ta sloboda, međutim „nije trenutak nego put“, neprestana borba sa svetom i sa sobom, sloboda koja je „dar Božiji, ali i zadatak čoveka koji je pozvan da je bude dostojan“.
Drugim rečina, pashalna, vaskršnja sloboda Izlaska je obnovljen i nikad neutihnuo poziv na (sa)stvaralaštvo čovečije, isti onaj upućen još u Edemu, upućen i uvek iznova upućivan svakom od nas i svim ljudima, do kraja vremena.
Upravo zbog toga je Sveto Pismo, kao i ova knjiga koja ga lepo i pristupačno tumači, „reč koja i danas (svakog od nas) poziva, razobličava, teši i menja“, u meri naše hrabrosti i slobode, darovanih Gospodom.
