Пише: Владан Десница
„Мој мали пише.“ – Примарна лакоћа писања у дјечачким годинама за мене је најбољи индициј одсуства дара за тај посао. Бјелодано је да се оно што се зове „изражај“ не може имати од рођења већ готово у џепу. А мука око изражаја, борба за њ – алфа и омега умјетничког стварања – већ се врло рано и необчно јако испољава код надареног дјетета. И та мука и та борба повољан су знамен да дијете интуира у чему је „читава ствар“ код писања – да наслућује постојање оног „једног, идеалног и једног правог израза који лебди негдје под сунцем, и да осјећа дужност да тај израз пронађе“.
И обратно, лакоћа писања значи одсуство те слутње и тог осјећаја, недостатак личног изражаја и потребе за њим, значи задовољавање неличним, шаблонским стилом, прихватање првог израза који дође на језик или под перо, рану огуглалост за банализиране, конвенционалне, утрте начине изражавања (чим чујем каквог дјечака од 14-15 година где каже на пр. да је неко некоме „страх и трепет“, одмах помислим – и то, не знам зашто, на кајкавском: – тај не бу Flaubert).
А то задовољавање неличним, баналним, конвенционалним изразом, то одјевање мисли у конфекцијска одијела која спутавају покрете, изобличују и изједначавају облике разних тјелеса, опет, не значи недостатак или мањак такозваног формалног момента или смисла, већ баш недостатак или мањак садржајног, то је наиме знак непрецизног, недовољно оштрог, недовољно одређеног, недовољно јасног осјећања и мишљења онога што се жели изразити.
Спонтаност и лакоћа писања. – Лакоћа писања је својство које надолази најкасније, послије деценије и деценија труда. То потврђују искуства свих писаца од најпрецизнијих до оних наоко најнебрижнијих за стил (о Толстоју) види нарочито драгоцјене биљешке Горкога.
Карактер спонтаности писане ствари приступа посљедњи, пошто смо се над њом намучили и утрошили море времена, те стекли увјерење да она одава измученост и заудара уљем из лукијерне. Један мој пријатељ књижевник обичавао је, пошто би ми прочитао коју свјежу написану страницу, предусрести мој суд ријечима: „…Знам, још јој недостаје спонтаности, али видјет ћеш ти, за два-три дана, док је малко прорадим, бит ће она спонтана, ја ти вјеру дајем, и те како спонтана“.
Владан Десница, Прогутане полемике, (Записи о умјетности, стр. 23-24), Стубови културе, Београд 2001.
Извор: Сродство по избору
