Пише: Александар Марић
(Милорад Дурутовић: ОРФЕЈ У СВИЈЕТУ ЦРНОГ ЕРОСА, УКЦГ 2023)
Пред белом, тврдо повезаном књигом Милорада Дурутовића, великог трудбеника и тумача на књижевном пољу, „Орфеј у свијету Црног ероса“, застајемо питајући се, у маниру самог аутора: да ли је пред нама књига или збирка песама.
На први поглед рекли бисмо да је збирка, јер се у њој садрже песме настале у распону од двадесетак година. Али у композицији збирке аутор се потрудио да песме тако распореди да се читаоцу чини да је све једно дело дуго, дуго писано и двадесет година касније добило свој епилог у књизи.
Друга „замка“ био би наслов саме збирке-књиге који нас упућује да је тумачимо у светлу античке митологије, или кроз тумачење символа који представља Орфеј и Црни ерос. Тим путем је кренула Наталија Ђалетић, која нам је разјаснила да је Црни ерос у грчкој трагедији доносио породичне злочине, крвомутњу сродних народа, мржње, проклетства и пропадања, глади, ратове, тиранине-крвнике… Објашњење ове символике као да описује простор Балкана деведесетих и почетком двехиљадитих у чијем наслеђу живимо и чије ратне секире, привидно одложене, али само за леђима, прете и даље и реже на нас.
Али узимање античке символике за прву збирку-књигу поезије овог аутора је само пружање напред сигурним кораком, јер тај искорак нас доводи одмах на почетку у сред Метохије, кроз коју је Црни ерос добрано прохујао, као „ђавоља жетва“.
Аутор ове књиге тако одмах ступа у сред српске књижевне мисли у косовску мисао коју порађа Косовски завет. Он по угледу на своје узоре, који су и предмет његових научних радова, Павловића, Попу… креће своје књижевно појављивање антиком, али како рекосмо одмах прелази на оно главно њихово поље, свест о древности српске поезије, свест о њеној хиљадугодишњој историји. Он сања песничке претке, али они у сновима остају или недоречени и без одговора или толико стварни да изазивају страву. Сан се у књизи појављује и као једини недирнути простор, једини сигурни простор, који се прелива у мистична виђења светогорских стараца, убогих гостију… Сви ови ликови се пресликавају на другим местима у ликове песника, као што је Новица Тадић, или при рођењу уснули брат близанац Власте Младеновића…
Библијски контекст и подконтекст прожима целу књигу и даје један својеврсни исон целој збирци и дефинише простор Дурутовићевог певања. Иако у тај простор како рекосмо древни хиљадугодишњи, хришћански, косовско-заветни, Попа-Павловићевски модерни, узима у своје крило и дневно-политичко, као што је излазак на изборе. Али он песме из ангажованости опет враћа у простор мистични, у свакој песми понављајући оно „радости моја“ Серафима Саровског које не иде без „Христос воскресе“. Тако да све остаје у мистичном простору, који не бих назвао ни античким, што и јесте, ни православно византијским, што такође јесте, косовско-заветним, што сигурно јесте, већ простором баба Вукосаве који све ове просторе обједињује. Простором који има у себи све наведено и још једну ствар: живот по свим наведеним мерилима. Живот који се клони ружне речи и при свакој њеној пројави проверава да случајно он сам није извор те речи и живот који се држи максиме неког од стараца православне древности која гласи: „Сваки пут када сам ћутао, нисам се покајао.“
Ова књига је и о љубави, али о њој смо све време и говорили.
