Среда, 18 нов 2026
Журнал
  • Насловна
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Препорука уредника
  • Десетерац
  • Жива ријеч
  • Контакт
  • Одабир писма
    • Latinica
    • Ћирилица
Више
  • ЖУРНАЛИЗАМ
  • СТАВ

  • 📰
  • Архива претходних објава
Font ResizerAa
ЖурналЖурнал
  • Насловна
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Десетерац
  • Жива ријеч
  • Препорука уредника
  • Контакт
Претрага
  • Насловна
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Препорука уредника
  • Изаберите писмо
  • Десетерац
  • Жива ријеч
  • Контакт
  • Одабир писма
    • Latinica
    • Ћирилица
Follow US
© Журнал. Сва права задржана. 2024.
Слика и тон

Жељко Лукетић: „Време је такво, волим шунд“

Журнал
Published: 18. новембар, 2026.
Share
Фото: Часопис просвјета
SHARE

Пише: Жељко Лукетић

„Срце куца два два“, редатељ Иван Мандић, Политиком Филм и Видео, Београд, 2026.

Дискографска кућа Дискос био је пројект тадашњег самоуправљања у којему се хтјело показати да култура не долази само из центра него и са периферије, али је био профилиран као народњачки, новокомпонирани „фолк лејбл“ од којега се културна елита саблажњавала, док их је погон из винородног градића бомбардирао објавама о рекордима у продаји и заради. Кад је нестао, осим самих радника колектива, нитко није ни сузу просуо.

Двотомни и иначе врло поуздани извор за информације из повијести глазбе још од свог изласка 1984. године био је Лексикон југославенске музике у издању Лексикографског завода Мирослав Крлежа. Биљешке покривају појаве, актере и институције некоћ јаке сцене глазбене културе, но тек накнадно, а то је рецимо сада, може се примијетити да нека имена недостају. Како се лексикони не читају од корица до корица, него претражују с обзиром на тему, можда је зачудно, али и знаковито да у попису обрађених дискографских кућа нема једне јако важне; важне по обиму продукције и још важније по утјецају на културу давнашњих народа и народности. Дакако, ту су двије главне куће, пионирски Југотон (основан 1947. године), затим други највећи београдски ПГП РТБ (основан 1958. године), али и далеко мањи сарајевски Дискотон (основан тек 1973. године). Изостаје Дискос из Жупе Александровац, настао као трећа југославенска издавачка кућа 1962. године, и то далеко прије неких важних републичких центара, попут, примјерице, Љубљане. Двије пресудне ствари везане уз тај културни и привредни подухват, можда су га елиминирале из знанствених извора очито склоних политикама доброг и лошег укуса какве у постмодерни радо деконструирамо: био је народњачки дискограф и дошао је из мале средине, не из урбаног градског центра.

Редатељ и сценарист Иван Мандић у свом новом филму Срце куца два два, премијерно приказаном на Белдоксу у свибњу, не оклијева погодити одмах у срж проблема. „Доживео сам издавачку кућу Дискос као привлачног филмског лика – аутсајдера, маргиналца који доживљава неочекиван успех и привлачи пажњу великих играча, али и органа власти, и који са подозрењем гледају на његове подвиге и порекло“, каже. Дискос, додајмо, јест био пројект тадашњег самоуправљања у којему се хтјело показати да култура не долази само из центра него и са периферије, али је био профилиран као народњачки, новокомпонирани фолк лејбл од којега се културна елита саблажњавала, док их је погон из винородног градића бомбардирао објавама о рекордима у продаји и заради.

Кад је нестао, осим самих радника колектива, нитко није ни сузу просуо. Он је остао доказ да се најмања заједничка вриједност добро продаје, овај пут без похвале за комерцијални импулс унутар социјалистичке привреде који је редовито добивао Југотон. Продаја, познавање укуса широке публике, западњачки модел пословања, учинковити маркетинг и културна снага (каква год била) нису забиљежени у енциклопедијама, Дискос је остао одиум домаће дискографије којему су накнадно накалемљени и одговорност за припремање турбо-фолк терена 90-тих, иако је та појава далеко комплекснија од саме идеје мијешања жанрова глазбе. Нултих година вратио се из пепела приватизације, данас послује у новим увјетима и заслужио је документарну и филмску посвету каква је Срце куца два два – у којој постоји и поглавље названо „Жиг срама“.

Мутна ВХС снимка која отвара филм биљежи улазак у просторије подузећа које је распадом заједничког тржишта и државе банкротирало и отишло у стечај. Оронула зграда, разбацани мастер-снимци и прашњави стројеви за тискање плоча симболични су приказ нестанка самоуправне идеје, али још више, наредни кадар у којему је детаљно снимљен паркирани распаднути црвени Југо с пробушеном гумом, говоре о политичким и географским промјенама које су се ту догодиле. Дискос је, у глави просјечних рок критичара оног и понеких из садашњег доба, био народњачки треш препун бизарних експеримената у подручју народне глазбе, коју од 70-тих краси и придјев „новокомпонирана“ – погрешан статус одјељивања од оне традиционалне и „праве“ народне глазбе какву су други реномирани издавачи касније објављивали. Захваљујући Дискосу, и они су видјели да та роба добро пролази, а народњаци су завладали и уништили јавни укус народа (сиц!). Против њих се борило игнорирањем, порезима и културним политикама на највишем нивоу, али како је рекао један од суговорника у филму, „коров расте тамо гдје се њива не обрађује“. Срећом по нове генерације, тај „коров“ данас зовемо жанром, у њему налазимо (као и у свим другим жанровима) и добре и лоше примјере компонирања и стихоклепства, можемо га правилније смјестити у контекст и уопће се не чудити новим омниворима са Спотифy плејлиста, јер кључна је способност данашњег културног капитала – способност кретања између различитих жанрова. Коначно се поздрављамо с епитетом „снобовски“ и хвала вам и довиђења, доста сте штете направили, вријеме је да без згражања и озбиљно разговарамо како су народњаци својом продајом у великим кућама омогућили раст алтернативне и класичне продукције или зашто је Мица Трофртаљка феномен, а не страшило за плахе културне салоне.

У Срце куца два два, филму чији наслов већ својом ритмиком упозорава на такт глазбе, а смјешта је директно одакле је лирски потекла, Иван Мандић не проговара с висока о извођачима народне глазбе. Напротив, као главне је одабрао руководитеља фирме и три различите пјевачке звијезде, опсервирајући њихов бекграунд посве људски, без исмијавања, без ироније и без доношења властитих оцјена. Дискос смјешта у концепт посебног пројекта унутар тадашње индустрије, а Југославија доиста јест имала импресивно развијену дјелатност издавања и снимања глазбе. „Бане, то је кућа са екстра профитом“, чује се у оф-у уводне снимке и прелази одмах на вријеме настанка, вријеме социјалистичког заноса и идеалистичких размишљања о дивергентности културе. Титова етика окитила је Дискос програматским натписима „за боље сутра“, наивном вјером у бољу будућност и оријентацијом према младима, или барем ономе што су у Дискосу мислили да тада воле млади. Тражило се нове пјеваче, младе наде или оне старије наде којима су пропале аудиције у Југотону или ПГП-у и тако запечатиле глазбени развој.

У Александровцу су добиле другу шансу, а онда из тог другог или трећег реда „нападале“ средњу струју, рећи ће Иван Ивачковић у књизи Како смо пропевали – Југославија и њена музика, „мудрошћу српског сељака“. Ивачковић је добар примјер трајно узнемиреног повјесничара домаће глазбе: народњаци су и даље највећа саблазан, Лепа Лукић је за њега крај златног доба жанра, а Силвана Арменулић кључна „висока вриједност“ унутар посрнуле сцене. Не заборавља, али и не сматра битним да је Силвани управо Дискос дао прву прилику и да се, иако је покушао, платинаста звијезда глазбе и филма не може успоређивати с кафанским стенд-ап сатирама Милице Остојић (Мице Трофртаљке), која је, укратко, зло. Погром вулгарности и неукуса. „Наступ ове жене – коју конституција сумо рвача није спречавала да носи кратке сукње и тесне џемпере – био је истински фрик шоу, а песме које је, да чудо буде веће, певала крајње професионално, биле су пуне голицавих и масних стихова на ивици дебилитета“, тврди аутор чије је поглавље књиге пренијело и Време.

Склонимо ли на страну неприхватљив и шовинистички коментар Мициног изгледа из златних година сексизма које су у оваквим опаскама злоћудније од глазбеног „корова“, више забавља тај идентитетски и правовјерни став у којему је домаћи рок и нови вал био врхунац квалитете, а све остало, осим ајде, Силване, нешто за полицу вјечитог зазора.

Аутор књиге која није стара – објављена је 2013. године за Лагуну – сматра да су Мицине пјесме, иначе звијезде Дискосовог ростера, попут „Мушко ми треба“, „Удри Миљу по фитиљу“, „Рђавоме купцу и длаке сметају“ и „Даворике дајке“ врхунац неукуса. У контексту домаће рок глазбе, далеко су цјењеније „Моја мала на поправни пала“ (ЦОД) и „Тако ти је мала моја кад љуби Босанац“ (Бијело дугме), што је доказ да маносфера одувијек постоји, само јој је данас надјенуто друго име. Еманципаторски па и феминистички потенцијал женских звијезда новокомпониране глазбе, у тој ће сфери остати дакле трајно неразумљив, па чак и данас, када је све јасније да жена која је усред села причала о сексу са стране властите доминације тешко може бити нешто што треба игнорирати и заборавити, стихоклепању унаточ. Онај други Иван с почетка текста, аутор Срце куца два два, сигурно неће ући у дијалог с оваквима, али његов је филм управо ту да без коментара удари контру рок носталгији. Јер народњаци су, признат ће то и Ивачковић, били сналажљивији у продаји и подилажењу масовном укусу.

Филм прати и ту Дискосову страну: 800 000 штампаних плоча годишње, рад у четири смјене, каталог од 4500 издања и, како каже његов јунак Милан Миланче Радосављевић, „привредило се више него ауто индустрија“. Код угледних је то добра економска политика, код неугледних „подилажење масовном укусу“. Ова поларизација Ивану Мандићу била је једна од главних инспирација за филм: „Код слојева који се сматрају образованијим и елитнијим народна музика представља жанр који симболизује мање привилеговане, рудиментарније припаднике друштва, масу склону непознавању праве, истинске културе“, каже.

Радмила Станковић: Пола века „Салаша у Малом Риту“

Уз Миланчета, 80-годишњака који још наступа и не воли што га новинари никад не сликају (кад то учине, фотка је грозна), Мандић као водиче кроз повијест ставља и Јасну Кочијашевић, такођер даму златних година, која се прославила пјесмама „Мало цик, мало цак“ и „Циганка ми гатала на трави“. Она држи омот те плоче и коментира своју кратку сукњу: „Мало ми је дискутабилан тај омот“, и додаје „Нисам могла да бирам, бацили ме као у воду.“ Сналазила се даље како је знала. Јасна је контрастни примјер Мици Остојић, дио Дискосовог каталога који је држао до озбиљности, изводио широк репертоар пјесама и неумољиво наступао по фестивалима који су чинили окосницу промоције плоча. Илиџа, Сабори народне музике, Врњачка Бања те засебни фестивали које је организирала кућа, имали су у задатак премостити игнорирање медија према народњацима. Осим часописа Сабор који је био квалитетно вођен струковни лист, звијезде из Александровца нису доспијевале на радио и телевизију, морале су све те полуге јавности измислити сами.

Зато се као савезник намеће Радио Шабац, по свему необична радио станица која је пржила народњаке по цијели дан и дословно измислила рубрику „Жеље и поздрави“ из финанцијских и наравно „искварених“ побуда.

Мандићев суговорник у филму објашњава како су те жеље на почетку биле потпуно измишљене. Дјелатници су их сами одглумили, све док се нису „примили у народу“ и постали реална основа успјеха те радио станице. Такођер, нитко Радио Шабац није хвалио за ту иновацију и економску промућурност; био је нешто што озбиљан човјек не слуша, него га прати становништво које дошло са села, а у себи задржало понашање села. Југославија је пребрзо урбанизирана, кажу зналци из разних ТВ фељтона, па су сељаци и у градским срединама остали сељаци. Покушаја да се љубав према народној глазби другачије објасни или да сељаци постану цијењен друштвени слој, нема. Социјална искљученост у подручјима културе била је тема размишљања тадашњих политичара, уосталом и Дискос је настао као покушај децентрализације, но став је забетониран као естетски и дифамирајући, без укључивања те културе у ону доминантну.

Кад се у дискусије укључио и Тито, такођер забринут за застрањења укуса, реагирала је и елита, догодио се Конгрес културне акције СР Србије у Крагујевцу 1971. и полако али сигурно, настале су легендарне „комисије за шунд“ и припадајући „порез на шунд“. Плоче Дискоса биле су ту колатерална али праведна жртва: кренуло се са сексуално либералнијом штампом попут Чика и Адама и Еве, а наставило на глазби.

„Према речима Латинке Перовић, секретара Централног комитета Савеза комуниста: Упркос формалној слободи, говоримо о ниском просеку и потискивању правих квалитета, мноштвом производа који имају широку употребу, а малу вредност. Приступ маса култури може да значи и снижавање нивоа. То је цена скоро сваке револуције, сваког полажења са шире основе“, наводи се у архивском материјалу. Мандић налази једног од чланова тих комисија и пита га за начин оцјењивања и критерије по којима је нешто проглашено шундом и опорезовано високом стопом од 31,5%. Оцјењивани су текстови, потом глазба, иако су еротски часописи били најдражи дио посла.

„Носили смо их кући и листали, послије би до њих дошла и дјеца“, каже актер увјерен у неозбиљност тог рада, не схваћајући како је та пракса нове генерације клинаца учинила просвјећенијом, писменијом и либералнијом од оне данашње која савјете о сексу тражи од локалног вјероучитеља или свећеника. Но, без обзира на шунд, којим се Мандић бави забавним исјечцима из повијести, Дискос је на својим леђима осјетио те намете и унаточ свему, продавао огромне тираже плоча. У његовим погонима, набављенима приватним везама у Италији, штампане су плоче других кућа, попут лиценцног програма ЗКП РТВЛ-а из Љубљане, џез-репертоара домаћих извођача и првих рок састава попут Анелида, но ипак су средишњи дио производње чинили народњаци. Дискос је, као нотица са стране, био и пионир издавања „лажних“ диско компилација увезених из Енглеске и Италије, ултрајефтиних плоча с најновијом поп глазбом коју међутим нису изводили оригинални извођачи, него непотписани студијски ковер-глазбеници.

Данас их налазимо на колекционарским листама сакупљача дискографских бизарности, и иако су то чиниле и друге куће, Дискос је и по њима запамћен као „промућурни српски сељак“. Подузетништво или преплављивање тржишта, у сваком случају, Латинка Перовић касније је ревидирала свој став. Иван Мандић у разговору за Просвјету додаје: „Имам утисак да је тај намет само довео до нових стратегија издавања, продаје и дистрибуције, да су издавачи изналазили начине да заобиђу злогласни порез и да у крајњој линији није успео да ограничи раст популарности одређених музичких жанрова. На самом крају, када је порез укинут, Комисија за шунд се јавно огласила и практично признала свој пораз јер је ознака шунда у шуми разних издања постала потпуно арбитрарна и практично је свако издање имало тих елемената, осим класичне музике.“

Љубица Влаховић: Тридесет година „Мржње“ – Хроника најављене експлозије

Оставштина Дискоса, коју Мандић прати у изравном дијалогу с његовим садашњим дјеловањем, изразито је важна. „Она је део културне баштине југословенског и постјугословенског простора у домену популарне културе“, каже аутор филма, „колико год то противречило силним комисијама које су управо покушавале да докажу супротно. Дискос је неговао предузетнички дух у време тврде државне контроле и социјалистичког инжењеринга у друштву.

Музика које је стварана као последица таквог приступа је јединствена у својој вези са многобројном публиком, а публика у маси не мари за оцене квалитета од стране учених светионика у јавном животу. Популарна култура, по својој дефиницији мења односе моћи у друштву, доводи до изазова владајућим укусима и изазива оштре полемике – а то је све кристално видљиво на примеру Дискоса.“ Мандић не романтизира нити прекраја причу о Дискосу у Срце куца два два. Једнаким жаром прати нове фестивале и нове наступе, не избјегава дио о приватизацији у којој су „два директора добила ту кућу за мале паре“, нити се камера склања од забавних маниризама самих судионика, попут бриге Смедеревца за властити изглед и визуалну презентацију. Чини то неутрално и полако долази до тога да сами судионици и анкетирана публика из снимљених репортажа долазе до закључка и прије него би их поставила Сусан Сонтаг. „То је био сурогат свега и свачега“, каже члан комисије за шунд укинуте 1984. године, „сурогат Шпаније, Мексика, Грчке и Истока. Музички нисте могли ни да оцењујете. А речи су биле катастрофа.

До те мере глупости, да је то била генијалност.“ „Не могу да доскоче Југотону и ПГП-у, морају некако“, каже други коментатор. „Јесу ли оне људска порука о времену у којем живимо“, размишља купац плоча, а други додаје, „време је такво, волим шунд“. „Можда је шунд права култура? Можда култура није оно што воли троје људи“, запитала се дјевојка коју су зауставили на улици. Можда је то „забава за рањену душу“?

Дискос је и даље кич и нимало се не срами себе. Мандић прати нову пјевачицу која расправља с продуцентима о омоту ЦД-а. Мало Фотошопа и бијела голубица је у портрету. Плаво небо изнад главе. Директор јој каже, „не брини која пјесма је прва, то људима данас није битно, није то плоча. Слушаш што хоћеш.“ Управо тако, слушаш што хоћеш. Култура је прекрасна ствар.

Извор: СКД Просвјета

TAGGED:Жељко ЛукетићКултураСКД ПросвјетаСрце куца два двафилм
Share This Article
Facebook Telegram Copy Link
Previous Article Радоје В Шошкић: Инквизиторски језик Српске листе
Next Article Владан Десница: Спонтаност и лакоћа писања

Избор писма

ћирилица | latinica

Ваш поуздан извор за тачне и благовремене информације!

На овој страници уточиште налазе сви који разум претпостављају сљепилу оданости, они који нису сврстани у разне системе политичке корупције. Не тражимо средњи, већ истинит и исправан пут у схватању стварности.
FacebookLike
XFollow
YoutubeSubscribe
- Донације -
Ad image

Популарни чланци

Да ли би продужење љетњег рачунања времена уштедјело струју

Продужетак љетњег рачунања времена током јесени и зиме могао би да допринесе уштеди струје због…

By Журнал

Трипл-дабл Јокића, Мареј нестваран – Денвер води 2:0!

Кошаркаши Денвер Нагетса победили су Лос Анђелес Лејкерсе 108:103, у другој утакмици финала Западне конференције…

By Журнал

Luxurious Stays Redefining Hospitality at Hotel Havens

And then there is the most dangerous risk of all, the risk of spending your…

By Журнал

Све је лакше кад имаш тачну информацију.
Ви то већ знате. Хвала на повјерењу.

Можда Вам се свиди

Слика и тон

Божидар Маљковић за НИН у сусрет Олимпијским игарама: Надам се бар једној медаљи више него у Токију

By Журнал
Слика и тон

Милош Лалатовић: Луди Божији људи

By Журнал
Слика и тон

Драган Амброзић: Добре вибрације заувек

By Журнал
Десетерац

Бојан Јовановић: културни снови младалачког бунта (Други дио)

By Журнал
Журнал
Facebook Twitter Youtube Rss Medium

О нама


На овој страници уточиште налазе сви који разум претпостављају сљепилу оданости, они који нису сврстани у разне системе политичке корупције. Не тражимо средњи, већ истинит и исправан пут у схватању стварности.

Категорије
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Препорука уредника
  • Десетерац
  • Жива ријеч
Корисни линкови
  • Контакт
  • Импресум

© Журнал. Сва права задржана. 2024.

© Журнал. Сва права задржана. 2024.
Добродошли назад!

Пријавите се на свој налог

Username or Email Address
Password

Lost your password?