Пише: Влада Станковић
Од победе на председничким изборима маја прошле године, Реџеп Тајип Ердоган је препустио значајан део власти и утицаја у економији Турске професионалцима и стручњацима, на које се ослањао и током прве деценије своје владавине, и посветио се једном циљу – учвршћивању свог политичког завештања. У основи Ердогановог укупног политичког деловања претходне двадесет и две године стајала је идеја повратка ислама као основе политичког устројства нове, његове Турске, коју је по потреби и у складу са геополитичким околностима отвореније или скривеније истицао.
Наслањајући се на теоретисања свог некадашњег блиског сарадника Ахмета Давутоглуа о обнови турског утицаја на свим просторима некадашњег Османског царства, Тајип Ердоган је овај неоосманизам надоградио идејом предводничке улоге Турске, односно њега самог, у читавом муслиманском свету, представљајући се као шампион демократског исламизма и заштитник свих муслимана. Постепено схватајући да његова амбиција да буде прихваћен као равноправан партнер најзначајнијим силама ипак није остварива, Ердоган је сву снагу турске дипломатије усмерио управо у правцу снажења турског утицаја у исламском свету, понекад коренито мењајући традиционалну, практично од почетка педесетих година прошлог века утврђену политику Анкаре.
ТУРСКИ „ТРЕЋИ ПУТ“
Ердоганов говор на Генералној скупштини Уједињених нација претходне недеље практично је представљао листу конкретних планова турског председника у обезбеђивању свог политичког завештања. Његово обраћање било је заправо само појачан поновљен говор од претходне године. Очекивани и већ уобичајени оштри напади на Израел и његовог тренутног премијера Бењамина Нетањахуа у суштини чине основу Ердоганове идеје стварања једног новог „трећег пута“ удружених муслиманских држава, које би он сам предводио. Други план који је Ердоган у Њујорку први пут сасвим отворено изложио након што га је још прошле године наговестио, односи се на Кипар и наставља се на његове потезе претходне четири године. Са говорнице УН турски председник је позвао све државе да признају независност квазидржаве „Турска република северни Кипар“, коју Анкара већ пуних пола века, од инвазије лета 1974, држи под својом окупацијом. Тиме Ердоган није оставио никакве сумње у ком правцу ће се кретати турска дипломатија у наредним годинама.
Право политичко завештање Тајипа Ердогана лежи заправо у потпуно промењеном начину вођења спољне политике, које је он већ у првој деценији након доласка на власт 2002, усавршио – застрашивање свих који су слабији, стварно или наизглед, и чврсто ослањање на јасну и недвосмислену подршку из Вашингтона. Ни Ердоганов отворени исламизам, ни његово још отвореније прогањање политичких противника, нису спречили некадашњег америчког председника Барака Обаму да управо у турском председнику види идеал демократског исламисте, по моделу који је сам прокламовао у Каиру у првим годинама свог мандата, пре него што је „арапско пролеће“ уздрмало поредак утврђен претходних деценија. Ни Ердоганова отворена подршка Муслиманској браћи у Египту и Хамасу, моделу терористичке организације, нису поколебала Обаму у подршци турском председнику, кога је називао увек – не сасвим правилно – „мој пријатељ Реџеп“. Уживајући потпуно поверење Обаме, Ердоган је искористио своју позицију како би амерички председник приморао израелског премијера 2013. на јавно и отворено извињење турском председнику због сукоба око поморске блокаде Газе 2010, и како би затим отворено понизио Нетањахуа одуставши јавно од свих договора који су овом извињењу претходили и омогућили га. Иако је покушај преврата у Турској 2016. уздрмао Ердоганово поверење у Обаму, он је задржао сличну позицију у Вашингтону и у првој половини мандата Доналда Трампа, када је упркос блиским везама двојице председника, америчка администрација увела санкције Турској због Ердогановог политичког флерта са Москвом и куповине руског ракетног система. Од те 2018. Ердоганова реторика према Америци и западу је постала много ближа иранској, и то упркос и даље блиским и снажним везама са Вашингтоном и непрестаним напорима да у америчкој престоници поново заузме позицију најважнијег савезника и најпријатељскијег владара муслиманског света.
ПОДРШКА ХАМАСУ
Рат Израела против Хамаса који букти готово годину дана, а сада и Хезболаха у Либану , отворио је простор Тајипу Ердогану за последњу политичку офанзиву. Истовремено, међутим, све неконтролисанији наступи турског председника довели су до показивања бројних политичких слабости, које је он до сада најчешће прикривао или претњама силом, или употребом силе. Отворено се ставивши на страну Хамаса од самог почетка, Ердоган је само наставио своју вишедеценијску политику на коју су згодно жмурили пре свега амерички моћници. Ниједном речју не осудивши терористички масакр Хамаса 7. октобра прошле године, турски председник је сву своју нескривену мржњу, али и фрустрацију усмерио на Израел и премијера Нетањахуа. У Ердогановој Турској, иначе, која се представљала као борац против међународног тероризма, чак и у Шведској, Хамас има своја јавна представништва уз подршку турске државе, а вође Хамаса се отворено састају са турским председником, као што је више пута претходне године био случај са Исмаилом Ханијом, који је летос убијен у Техерану.
Очекујући да се и овај сукоб заврши као бројни претходни, снажним притиском Америке на Израел, Ердоган се нашао у за њега необично фрустрирајућој позицији. Све његове претње, заглушујућа бука коју је правио готово годину дана, најављујући да ће турска војска упасти у Израел као што је то учинила у Сирији, остале су без икаквог одговора. Још горе од тога, Ердоганова застрашивања наишла су само на оштре али подсмешљиве реакције у Израелу, додатно умањујући његову пројектовану величину и снагу.
Стога је и појава већ оронулог Тајипа Ердогана за говорницом УН представљала једва мало више од последњег покушаја ослабелог аутократе да покаже своју моћ и утицај. Ердоганова последња политичка офанзива коју је у Њујорку обелоданио усмерена је, као и већина тамо одржаних говора, на публику унутар саме Турске. Управо у тренуцима када је Тајип Ердоган проповедао на Менхетну своју визију новог света, истраживања воље турских грађана су показала додатни пад популарности његове партије и још већи заостатак за Републиканском народном партијом, која је на локалним изборима прошлог септембра већ освојила највише гласова и задржала или освојила власт у свим важнијим градовима. Слично томе, турска економија коју је лично Тајип Ердоган својим аматерским потезима вођеним исламистичком идеологијом довео до колапса, и даље показује огромну нестабилност, са високом инфлацијом, коју је нови-стари министар економије Мехмет Шимшек подизањем каматних стопа једва мало примирио.
Реџеп Сојглу: „Цунами“ – зашто је Ердоган изгубио турске локалне изборе
РЕВИЗИЈА ИСТОРИЈЕ
Са стварном ситуацијом у Турској, све сличнијој оној од пре више од две деценије због које је и успео да освоји власт, Ердоган се неумитно враћа понављању својим сталним темама. Можда најчешће понављани „успех“, „ослобађање“ Свете Софије, како је недавно још једном истакао, симболички је показатељ његовог свеукупног „ослобађања“ ислама у Турској од Ататуркове наметнуте световности. Повезана са овом темом јесте много дуготрајнија последица Ердоганове владавине, која се очитује у увођењу ислама као основе модерног турског идентитета и у потпуној ревизији историје и будућих циљева Турске. Ердоган и његови идеолози су тако избрисали појам географског ограничења Турске, означивши као суверену територију повећане „плаве отаџбине“ и огроман приобални појас од Црног мора, преко Егеја до обала Кипра у источном Медитерану. Не обазирући се на потписане међународне споразуме, овакву верзију турске државне суверености ће од ове године учити сви ђаци у Ердогановој Турској.
Најјаснија потврда Ердоганове амбиције да предводи читав муслимански свет видљива је у промењеном односу према Египту и, пре свега, према египатском такође аутократском председнику Абдел Фатаху ал-Сисију. Након посете Каиру фебруара ове године, Ердоган је почетком септембра угостио у Анкари египатског председника, први пут након што је пре дванаест година то учинио са својим сарадницима из Муслиманског братства, које је Сиси сменио са власти. Ово пажљиво припремано приближавање, које је започело једним руковањем на састанку Организације муслиманских земаља, довело је за сада само до начелних билатералних споразума о сарадњи у разним областима, али без било каквих конкретних последица.
Подједнако симболичан био је и очекивани апел обе стране за прекид сукоба у Гази и за стварање палестинске државе, у границама од пре рата 1967, како је утврђено одлукама УН-а. Овај захтев, међутим, крије у себи посебну слабост ове последње политичке офанзиве Тајипа Ердогана. Уколико се признају одлуке УН-а, онда се морају поштовати и резолуције којима је утврђено да је акција турске војске на Кипру 1974. представљала инвазију и да Турска незаконито од тада држи под окупацијом 38 одсто територије међународно признате Републике Кипар. Упркос слабости, и све упадљивијој јаловости УН-а као и безидејности гркокипарских политичара, јавни позив у УН-у за признавање независности окупираног Кипра којим се поништавају одлуке истих тих УН, унапред је осуђен на неуспех. Као што је на неуспех осуђена и последња политичка офанзива Ердогана и његова амбиција о предвођењу свих муслимана у једном новом свету, који ни он сам више не разуме.
Извор: Нови Магазин
