Пише: Јања Гаћеша
Не памтим да је последњих година било толико народа на ускршњој литургији у цркви Светих Флора и Лавра у Липљану. По завршетку литургије, испред цркве смо коментарисали како је међу нама много непознатих младих људи, деце која су се куцала јајима и трчала свуда по порти. Били смо пресрећни што смо се окупили у толиком броју. Осетили смо да нада са којом живимо и опстајемо свих ових година није залудна.
Са друге стране, они који су дошли да празник прославе са рођацима који још увек живе у Липљану и околини, нису крили срећу. Како они веле, не постоји место на свету где би радије били за Васкрс него у Липљану у његове две цркве. Многи од њих рођени су у овој вароши у централном делу Косова и Метохије, али после погрома 1999. и 2004. године напустили су своје куће и одрасли у остатку Србије.
Свечано је било и у другим селима у овом делу Косова и Метохије, где су служене литургије. У Батусу, на пример, служена је поноћна литургија на опште задовољство мештана. Изоловани и готово заборављени од свих, данима после празника коментаришу благодет службе којој су присуствовали. Пре него што почну да причају о прослави Ускрса, ставе руку преко груди како би још ближе дочарали сву лепоту поноћне васкршње литургије.
Нова хапшења
Нисмо само ми, Срби, приметили да је овај Ускрс био другачији, у позитивном смислу, у односу на многе претходне. Приметиле су то и наше комшије Албанци, и заиста су брзо деловали.
Другога дана празника, на улици испред цркве у Липљану, ухапшен је Бобан Тонић, а двеста метара даље, у кући свог девера, Надица Чепкеновић. Она је са децом дошла да породично прославе празник – пошто живе у остатку Србије. Обоје су радили као чувари у оближњем затвору и сумњиче се да су починили кривично дело „ратни злочин против цивилног становништва“.
Истог дана, у Приштини је ухапшен Горанац, Мирсад Ибро, који се сумњичи за исто кривично дело само за затвор у Приштини. Свима је такозвани Основни суд у Приштини одредио притвор од месец дана.
Тако су посматрачи наше радости првог дана Васкрса успели у намери да нам празник преседне већ другог дана. Тачније, други и трећи дан су протекли у коментарисању најновијих хапшења. Сваком од нас пало је на памет да је било ко могао, и може, бити оптужен и ухапшен, јер овде се више не ради о томе да ли си крив или ниси. Ово је обрачун институција, комплетног „државног апарата“, са Србима на Косову и Метохији.
Када смо код институција „државе Косово“ да поменем и најновији случај поступања централних власти према локалним институцијама, односно општинама са српском већином – у овом случају Општином Грачаница – у контексту тога колико је све залудно, односно на нашу штету. Јер, како год да окренеш не ваља. Сарађивао са Албанцима, не сарађивао, исто ти се пише. Признао им „државу“, не признао, мржња је иста, јер они не желе Србе на Косову и Метохији.
Елем, у насељу Падалиште у Грачаници, другог априла ове године, почела је изградња „Косовског резиденцијалног центра за аутизам, Даунов синдром и инвалидност за децу и старије особе“.
На терену је то изгледало овако; у једном дану допремљен је материјал, довезене су различите машине, постављена је табла са обавештењем о извођењу радова на изградњи поменутог центра, насут је шљунак преко парцеле и изручена гомила бетона која, вероватно, означава камен темељац – онако симболички. Чули смо да је било и фотографисања. Затим је истог дана све однесено, чак и табла, и више се не изводе радови. Врло чудна ситуација рекао би неко, али за нас није. Ми се разних чуда нагледасмо током свог живота на Косову и Метохији.
Наставак узурпације
Изградња поменуте установе је већ месецима велики проблем локалним властима. Наиме, „Влада Косова“ је хуманитарном удружењу Балканска сирочад доделила безмало 13 и по хектара општинске земље без претходних консултација са локалном самоуправом у Грачаници – није чак ни обавештена да се такав пројекат спрема.
Власти у Приштини донеле су одлуку да су те парцеле од јавног значаја, и поменутом хуманитарном удружењу су додељене на коришћење у наредних 99 година.
Сазнавши за овај проблем, у октобру прошле године, челници општине су почели да воде правну борбу да оспоре одлуку „косовске владе“ и упоредо траже помоћ од међународних институција.
Надлежни у општини Грачаница мишљења су и да је сама локација центра спорна јер се налази у близини других институција, стамбеног насеља и преко пута новог православног гробља. Истичу да немају ништа против изградње установе оваквог типа, али траже да се његова локација измести и да „Влада Косова“ поништи претходно донесену одлуку јер је, између осталог, на тој општинској земљи планирана изградња других институција.
Правни тим општине Грачаница саопштио је да је „извршена егзекуција над имовином локалне самоуправе без основних уважавања, интереса саме општине и њених планова на одузетим катастарских парцелама“.
Такозвана косовска влада се, доносећи спорну одлуку, руководила Законом о јавној својини, где се у члану 16 говори о преносу непокретности у јавну својину ради остваривања јавног интереса. Иако је „Уставном суду Косова“ поднет захтев за оцену уставности и законитости ове једностране одлуке, као и предлог за одређивање привремене мере којом би се одложила примена одлуке власти из Приштине, градња центра је почела.
Запослени у Одељењу катастра у општини Грачаница приметили су петог марта ове године да је извршена парцелација и пренос власништва на основу спорне одлуке „косовске владе“, односно да је дошло до промене у катастру. Једино што су могли јесте да предузму додатне правне радње да се то спречи и да на ванредној седници Скупштине општине Грачаница о томе обавесте одборнике.
Ето, то су нама преговори у Бриселу донели, али и потписани споразуми. Учествовали смо у укидању сопствених општина, аминовали формирање нових и сада запослени у њима и њихови руководиоци могу да се копрцају у оквиру система лажне државе.
Јања Гаћеша: Писмо са Косова или живот под апсолутним терором
Јасна порука
Бобан Тонић живи у својој кући и ради у Липљану. Викендом путује код своје породице која живи у Нишу. Значи, прелази прелаз Мердаре више пута месечно. Надица такође често долази у Липљан и прелази исти прелаз. За ових 26 година могли су да буду ухапшени ни сама не знам колико пута, али одабран је баш Ускрс.
Ако само мало загребемо по површини излази на видело и једна друга прича везана за Бобана Тонића, за коју знају његови суграђани. Тонићева породична кућа је у делу Липљана у којем се последњих година доста гради. Око његове куће су стамбени објекти, али он своју кућу не продаје.
Преостали Срби у Липљану знају за његов случај и знају како одбија Албанце који долазе да пазаре његово имање. Они верују да је прави разлог за хапшење управо то упорно одбијање да прода кућу. Хапшење Надице јасна је порука Србима да не долазе на Косово и Метохију ни о већим празницима.
Познајем породице у Липљану које живе са својом децом у потпуном окружењу Албанаца, и после хапшења Бобана страхују да ће колико сутра и њих да хапсе, јер ни они неће да продају своју имовину.
Адвокат Предраг Миљковић, бранилац Бобана Тонића, казао је да је тужилац изнео паушалне наводе о кривичним делима и саизвршилаштву ово троје ухапшених, иако је то физички било немогуће јер су радили у различитим установама и градовима. Адвокати ухапшених тврде да не постоји нити један доказ да су они дела која им се стављају на терет и починили, али им је одређен једномесечни притвор.
Када је у питању ухапшени Горанац, мишљења сам да је то порука свим Горанцима који по традицији за Ђурђевдан из свих крајева света долазе у Гору да прославе празник. Они су остали верни држави Србији и опстају у невероватно тешким условима. Само је фалило да почну и њих да хапсе и оптужују за ратне злочине.
Ето,то је наш живот у овом српском вилајету. Користе сва могућа средства да свој план спроведу у дело и за то имају дозволу својих ментора. Знамо како их тресну о земљу када ураде нешто што им они нису дозволили. Сада ћуте, што значи да је хајка на Србе и даље дозвољена – на појединце, али и институције, без обзира што раде по ткз. косовском систему.
Опет понављам, сем давања легитимитета, и ситних интереса појединаца, Срби у такозваним институцијама „државе Косово“ ништа не могу да ураде. Ено их, чекају да се конституише такозвана Скупштина Косова у Приштини, док им прогоне народ, и отимају земљу институцијама на локалном нивоу, онима који кроз папире признају постојање „државе Косово“, и то није први пут. Претходно су експропријацијом мештанима Грачанице узели хектаре обрадиве земље, без икаквих консултација, под изговором ископавања, односно проширења Археолошког парка „Улпијана“.
Погром се наставља и ово је једно од његових стотину лица. Али, на страну зулуми Албанаца и њихово настојање да овај наш вилајет учине што тамнијим, ми смо Васкрс прославили у препуним црквама. Своју смо молитву узнели Господу на поноћним и јутарњим литургијама, јер наду полажемо у њега. Да још једном васкрсну Косово и Метохија и сав наш народ.
Ако желимо да опстанемо и дочекамо ослобођење морамо тако да размишљамо. Да себе подигнемо на нов ниво трпљења и чекамо. Па сада, ко преживи у овом лову на људе нека прича о томе, али и подсећа како нас наша државе није заштитила.
Јања Гаћеша је дугогодишњи дописник Новог Стандарда из Грачанице. Ексклузивно за Нови Стандард.
Извор: Нови Стандард
