Помирење је одлична идеја, штета што нико не ради на њој

Помирење је могуће свугдје, па и у БиХ. Ни мирење по обрасцу ЗАВНОБИХ-а/АВНОЈ-а није дошло након благостања и мира – него управо услијед (и то усред) братоубилачког рата. Тим прије, исто је могуће и данас, четврт вијека након још једног братоубилачког рата. Једини се проблем састоји у чињеници да данас нико, ама баш нико, не ради на томе. Ни прошли пут братство и јединство нису пали с неба, а понајмање су дошли из ондашње уједињене Европе. Очекивати да ће Европа (читај: Њемачка) водити рачуна о интересима свих БиХ народа једнако, те да је она праведан посредник и незаинтересована страна је, благо речено, кретеноидно. Тек слиједе велика разочарења најмање двију од трију струја сталних претплатника на њемачку благонаклоност.

Рабин Елиезер Папо, (Фото: Центропа)

Рекао је ово у интервјуу за портал Инсајдер.ин врховни рабин у БиХ, професор и интелектуалац Елиезер Папо. Довитљивим језиком, невјероватним сензибилитетом за крупна социо-политичка питања и феноменалним излагањима, Папо је привукао пажњу јавности, како у БиХ, тако и у регион.

ИНСАЈДЕР: БиХ се налази у блокади након што је наметнут Инцков закон. Ипак, можемо рећи да је то кап која је прелила чашу. Како Ви гледате на ситуацију у БиХ?

ПАПО: Ово твоје питање ме подсјећа на оно чувено или/или питање којим Јевреји невјерници (који, унаточ властитој оперисаности од трансцедентног, воле да флертују са чисто религијском/метафизичком идејом јеврејског изабрања) загорчавају живот рабинима. Речено питање гласи, отприлике, овако: Да ли је Бог садиста – па је одабрао Јевреје како они никада не би испунили мисију, те како би Он могао да ужива кажњавајући их стално за нешто што ионако не могу да испуне; или је Бог, пак, мазохиста, па је одабрао Јевреје да би могао да пати због њихових сталних скретања с теме. Рабини, наравно, не би били рабини да немају и на то питање спреман одговор, а исти гласи, мање-више овако: Као прво, Бог постоји.

Стварно! Као друго, Он није (глуво било) дементан, попут вођа неких бивших свјетских суперсила; па самим тим зна шта ради и зашто то ради баш тако како ради. Узрок ваших погрешних хипотеза је потпуно погрешна премиса да Јевреји а приори нису испунили мисију за коју су изабрани. Истина је потпуно обрнута! Јевреји су изабрани управо за једну једину ствар коју су икад добро направили, и коју и надање одлично раде – а то је: да приме Тору, да њоме „контаминирају“ што већи број других појединаца и народа, а да свеједно сачувају њену непатворену изворну верзију, унаточ шер веровима које ће развијати други Тором покренути старт-апи. Монотеисти су данас већина човјечанства, а све верзије монотеизма прихватају Мојсијев закон као полазну тачку…

Десет Божијих заповијести, (Фото: Принтскрин/Јутјуб)

Ти се сада сигурно питаш гдје је веза између твог питања и мог одговора. Веза је у томе што исти одговор вриједи и за твоје питање. Ко год познаје начин дјеловања канцеларије високог представника у нашем малом протекторату током посљедњег декаде и кусур зна да се исту може оптужити за читав низ различитих ствари, али да принципијелност (глуво и далеко било) посве сигурно није једна од њих. Да је речени закон донешен из принципијелних разлога, као што није, био би донешен на почетку или на средини мандата посљедњег високог представника. Вјеровати да је ЕУ баш сад, ођеданпута, из чиста мира, направила у бившој Југославији нешто из чисто принципијелних разлога, не водећи рачуна о посљедицама (по балканском принципу: Па нек иде ђе ће ић’) је инфантилна, и ње се могу држати, као догме, само још најнадобуднија наша еврогрантовчад.

Укратко, закон је донешен да би изазвао управо ово што је и изазвао. Ни мање, ни више. Практично, прагматично и крајње прецизно и срачунато, закон је усмјерен на усукобљавање Бошњака и Срба, у вријеме кад се покреће рјешавање питање трећег и најслабијег БиХ играча. Из перспективе тог интереса, и коначног уживаоца његових посљедица, то је заправо ингениозан закон. Ем тачно постигнете стварни стратешки циљ, ем сербез тврдите да вам је циљ био сушта супротност, али шта да се ради кад је Балкан такав какав је, анцивилизабл. Као што се сви ми мало старији добро сјећамо, златно доба БиХ је управо период комунистиче власти, који се слободно може назвати српско-бошњачким историјским споразумом. И птицама на грани је јасно да је БиХ немогућа без споразума Срба и Бошњака. Циљ овог закона је да се Бошњаци и Срби усукобе, како би и једни и други били пријемчивији за дил са трећом страном, страном која је изгубила много од властите критичне масе у Бих – али има јака леђа у ЕУ, том западно-хришћанском (читај католичко-протестанстком) ви ај пи клубу.

ИНСАЈДЕР: Недавно сте били и у Црној Гори. Како сте доживјели устоличење – као пораз СПЦ и тужну слику или као побједу над агресивним политикама?

ПАПО: Ја сам у Црној Гори боравио на позив Јеврејске заједнице Црне Горе, зато што је њихов врховни рабин, Моше Лућано Леви, који столује у Загребу, корона-мјерама био спријечен да властитим присуством увелича прославу десетогодишњице оснивања/обнове заједнице. Десило се да су се прослава десетогодишњице Јеврејске заједнице и устоличење новог митрополита црногорско-приморског СПЦ-а, г. Јоаникија, „потрефили“ – а Јеврејска заједница Црне Горе је, заједно са свим другим традиционалним вјерским заједницама у држави, била позвана да слањем властитих представника увелича и тај свечани чин. Тако се десило да смо и на те свечаности ишли заједно предсједница Јеврејске заједнице у Црној Гори, Нина Офнер Бокан, и моја маленкост.

За разлику од оних који су увид у догађања стицали на основу извјештавања јавних медија (па су, сљедствено, страховали од грађанског рата, иако би се за многе могло рећи да су, уствари, здушно навијали да исти почне), ја сам (захваљујући многобројним вишегодишњим контактима са потпуно различитим сегментима црногорског друштва, од Васојевића на сјеверу, до Албанаца у Улцињу) имао увид у стварно стање духова у црногорском друштву. Самим тим, било ми је јасно да су литије (као догађај библијског реда величине) „одувале“ Ђукановића у „ропотарницу повјести“, једном и заувијек. У Црној Гори нема средине, и никад је није ни било. Ваљда на оним висинама вјетар одува све што је осредње, па опстају само патуљци (при земљи) или горостаси (при небу). Оно што је било јасно мени (на основу сталног ослушкивања црногорског била), било је наравно јасно и самим тим и таквим Црногорцима. Стога, ни у току самих догађаја, на лицу мјеста, нисам стекао дојам да у народу постоји објективни страх од грађанског рата, или субјективни страх од опасности грађанског рата.

Кордон полиције на Цетињском тргу, (Фото: Архива)

На све сличне инсинуације грађанистичких новинара апсолутно већински, обични Црногорци, су одговарали лаконским против-питањем: Ко с ким, јадан? Ипак, чини ми се да могу рећи да се у зраку осјећала једна чудна комбинација бојазни да би се могао десити пуч (што и јесте покушано, али срећом није успјело) и жеље да се тај пуч већ више деси, како би се једном коначно завршио процес детронизације превазиђене депеесове политике подјела. То наравно није спријечило грађанистичке новинарчиће у БиХ, Србији и самој Црној Гори, да на основу властитог Вјерују проглашавају парсто изгредника „грађанима Црне Горе“. Истовремено, она шака јада од преко двјесто хиљада људи (у држави која броји свега шесто и нешто хиљада грађана), који су мјесецима учествовали у првим познатим балканским потпуно мирним грађанским протестима су, ваљда грађани Зимбабвеа, или су – што је за асфалтофашисте међу балканским грађанистима још много горе – сељаци и папци.

Прави грађани су само они који дијеле ваше политичко Вјерују. Сви остали су „баскет ов диплораблс“, што рекла једна бјелосвјетска грађанистица и универзални арбитар толеранције. Не могу а да не цитирам једну нашу грађанистицу, која је изванредан примјер толеранције асфалтно-фашистичких кругова (двојке, или неког другог трамваја), која ми је својевремено мртва озбиљна рекла: „Ја сам, брате, толерантна; нек свак ради шта хоће, само нек мене не дира, а ове што се замотавају – ја бих то све стријељала.“ Неки би грађанисти, тако, стријељали оне који се замотавају; други оне који шетају на литијама, трећи и једне и друге, док они мало шлифованији „само“ укидају статус грађанина Црне Горе сваком ко не дјели њихове догме. Која мјера политичког аутизма је неопходна да се парсто изгредника, од којих су неки били очигледно надрогирани, прогласе грађанима Црне Горе, а да се двјесто хиљада мирних шетача прогласи странцима у властитој земљи.

ИНСАЈДЕР: Како видите улогу Мила Ђукановића у свим дешавањима?

ПАПО: Интересантно је како већини пост-југословенских новинара и коментатора, стручњака и душебрижника, промиче фасцинантна сличност режима Мила Ђукановића са режимом Фрање Туђмана. Слично Франку, Туђман је, руковођен интересима хрватског национализмом, хтио да постигне историјско помирење (не, глуво било, Хрвата и Срба у Хрватској – него) усташа и партизана унутар хрватског националног корпуса. У ту сврху хтио је да модерна Хрватска баштини истовремено и куну (коју ће, као што и треба, ускоро докрајчити Тесла, јер Небо има изванредан смисао за хумор) и ЗАВНОХ, и Тита и Анту, и фашизам и антифашизам.

Једнако тако, Ђукановић већ годинама покушава да смијеша готово идентичну црногорску чорбу, у којој би се у исто вријеме нашли и црногорски партизани и црногорски фашисти (сарадници италијанских окупатора и усташа, попут једног Секуле Дрљевића, чија је строфа назор угурана у црногорску државну химну, и нажалост се још увијек њоме шепури). Ђукановић би хтио да буде истовремени баштиник и партизанског СМРТ ФАШИЗМУ – СЛОБОДА НАРОДУ и дрљевићевско-талијанско-окупационог ЕВИВА МОНТЕНЕГРО. Никад ми није било јасно зашто само црногорски ревизионизам пролази испод свих могућих радара.

Мило Ђукановић (Фото: Predsjednik.me)

Недавно је један актуелни активиста за људска права и савјетник министра за питања људских права и мањина у старорежимској влади Црне Горе, Александар Саша Зековић, мртав ‘ладан изјавио да Порфирије и Јоанијкије спремају Црногорцима „коначно рјешење“. Наравно да сам реаговао, јер шта је та његова петпарачка парола ако не ридикулизација Холокауста. По дотичном, њемачко коначно рјешење јеврејског питања састојалао се у томе што је њемачка влада омогућила рукоположење главног рабина Баварије, ког је већина јеврејских вјерника ионако хтјела, унаточ противљењу једне јеврејске секте, коју нико други у јеврејском свијету не признаје као мериторну. Најодвратнији могући ревизионизам!!!

ИНСАЈДЕР: Генерално, како гледате на тај наратив о опасности од „малигног руског утицаја“? Једном сте рекли да су многе државе ишле уз Хитлера у страху од Русије.

ПАПО: Русија је већ једном спасила Европу од ње саме. Ко год познаје историју Другог свјетског рата зна да чињеницу да данас не живимо у осамдесет и некој години хиљадугодишњег рајха дугујемо првенствено војном напору руског народа. Недавно сам био у Пољској, изнајмио сам стан преко Букинга, и кад сам стигао, газда стана (млад рокер, или панкер, шта ли већ – не разумијем се у те музичке традиције) је инсистирао са говоримо на њемачком. Ја сам му рекао да се угодније осјећам у енглеском, и то сам попратио благим чуђењем да се неко у Пољској, након свега што су Нијемци направили у тој земљи у Другом свјетском рату, осјећа угодније у њемачком. Он се грохотом насмијао на тај мој коментар, и рекао ми да звучим као његов тата, који се (кад је био дијете) играо партизана и Нијемаца.

У наставку, без да превише инсистира на властитом ставу, а више као неко ко покушава да ми предочи стање ствари у Пољској, објаснио ми је како тамо нико више не доживљава Нијемце као непријатеље, те како су су сва негативна очекивања и страхови пројектовани на Русију. Касније сам, ишчитавајући пажљиво споменике пољском страдању у Другом свјетском рату уочио да споменици прављени у комунистикој ери говоре о њемачким окупаторима и пољским жртвама, да споменици направљени у посткомунистичкој ери говоре о нацистичким окупаторима (јер баш партије могу да окупирају сусједне земље) – док ријетки „потпуно фришки“ споменици укључују и натписе попут: „На овом су мјесту хитлеровске хорде…“. Индикативно је, дакле, да се у таквим натписима већ више не говори ни о нацистичкој окупацији, још мање о Вермахту – њемачкој националној војсци, него о неким хордама (што нас враћа у вријеме Атиле и Хуна), нечему што више подсјећа на разуларене навијаче неке опскурне индивидуе која се одазивала на име Хитлер, него ли на систематски пројекат стварања њемачког ибеменш лебенсраума на словенском унтерменш сјевероистоку. Све је то дио једног општег тренда наметања бинарне слике добро/зло, запад/исток, ред/хаос и слично.

Совјетска застава на Рајхстагу, (Фото: Бибиси)

Да је Америка то икад дозволила, данас би многе земље Средњег истока или Латинске Америке биле транспарентне демократије са загарантованом владавином права. Нажалост, интерес америчких елита је одувијек био спрјечавање демократије и стварања јаке транспарентне државе, кроз преврате и подршку корумпираним превратницима и најокорјелијим диктаторима. Исто је тачно и за начин на који европске земље дјелују у Африци и Азији. Не знам за малигнији утицај од онога који су западњаци имали у Ираку, Сирији, Либији итд. Ни руско масло, наравно, није за Рамазана – али су за запад Мајка Тереза.

ИНСАЈДЕР: Занимљива је једна Ваша теза, а то је да оно што чујемо данас у Бриселу смо могли чути у говорима Адолфа Хитлера. Шта сте с тиме мислили?

ПАПО: Није то никаква теза, већ навођење пуких чињеница. Хитлеру и другим европским нацистичким и фашистичким вођама тог времена уста су била пуна Европе, европских вриједности, европског јединства. Кад се изузме друга, негативна, страна тих „позитивних“ термина (Европа, европске вриједности, европско јединство и слично), поименице: руска/бољшевичка/комунистичка опасност, јеврејска међународна завјера и слично, пола од тих говора звуче као да су јуче срочени у Бриселу, Берлину или некој другој метрополи Четвртог рајха. Уосталом, новоскована синтагма „малигни руски утицај“ није баш толико друкчија од старе синтагме „бољшевичка опасност“.

ИНСАЈДЕР: Видимо да се под „грађанским идејама“ прогони СПЦ у Црној Гори, да Бошњаци желе постићи супремацију над осталима. Како на те идеје гледате, видите ли, да не будемо груби, фашистичке идеологију у данашњим „грађанским снагама“?

ПАПО: Количина нескривене мржње и презира с којом такозване грађанске снаге говоре о великодостојницима једне традиционалне етно-конфесионалне заједнице, која твори битан дио мозаика друштва у коме те грађанске снаге дјелују, је напросто невјероватна. На примјер, кад су својевремено кренуле литије у Црној Гори, на једном грађанистичком БиХ порталу пок. митрополит Амфилохије је уредно зван погрдним надимком „Ристо Сотона“. Тешко бих могао замислити исте те вајне грађанистичке новинаре како посижу за сличним етикеционим репертоаром када су у питању великодостојници других трију наших традиционалних етно-конфесионалних заједница. Послије се федерални грађанисти чудом чуде што не успијевају да обједине фронт са грађанским снагама у Републици Српској. Боже, што ли?

Грађанска култура, која је на готово цијелом југословенском простору више пута насилно брисана и увијек почињала поново од нуле, једноставно преднмнијева „мало“ више углађености и шлифа. Примјерице, у јеку борбе против индијског осамостаљивања, Британски медији су говорили о лидеру индепендентиста као о Мистер Гандију. Може се грађанистичкој штампи у Федерацији свиђати или не свиђати дјеловање пок. митрополита, и наравно да и према њему медији могу и морају бити критични, али било какво стварно посједовање и најмагловитијих појмова о идеји грађанске културе једноставно би искључивало и саму могућност посизања за сличним петпарачким досјеткама гомилетине. Кад би исто постојало!

Митрополит Амфилохије, (Фото: Митрополија)

Чињеница да ова реторика гомиле не ствара нелагоду ни код читаоца наших грађанистичких часописа и портала, свједочи да се не ради о неукусу једног појединачног новинара – него о увријеженом недостатку осјећаја за увиђавност у добром дијелу тзв. грађанске опције. Понекад човјек стекне дојам да и ултра-националисти располажу са више слуха за схватање и прихватање других табора, него ли тзв. грађани. На концу, кад би разни наши национализми сагледали једни друге властитим очима, били би им јаснији и страхови и наде оних других, а политика и није друго него ли умјетност могућег. Нажалост, тлапња да ће оваква или онаква спољна интервенција омогућити овом или оном националном или грађанском пројекту да у потпуности „изигнорише“ све страхове и наде других страна и да апсолутно „издоминира“ наметањем властитог модуса, стално изнова урађа погубним политичким аутизмом, који одлаже до у недоглед проналажење било каквог модус вивендија који би био заснован на интернализацији реалних ограничења свих ових различитих паралелних пројеката.

Мрва усеизма и усвојекљусизма још ником није нашкодила, што се баш и не може рећи за стално ишчекивање да ујка Сам или тетка Ангела остваре све влажне снове овог или оног националног или грађанског пројекта, само зато што је исти баш фин и сав „накав“ кооперативан.

Извор: Инсајдер