Za domaće medijske poslenike u Nemačkoj važila su posebna pravila. Gebels je odlučio da se svi novinari, fotografi, snimatelji, pisci, pesnici, filmski i radijski producenti, izdavači, kao i mnogi drugi umetnici, jednostavno mobilišu. Tako su nastale čuvene Propagandne čete pod komandom general-majora Hasoa fon Vedela
Prvi dio možete pročitati ovdje
Piše: Veljko Đurović
Među prvima su iz Nemačke proterani američki novinari Rasel Hil iz Njujork tribjuna i Ralf Barns iz Herald tribjuna. Ipak, problemi ratnih izveštača u Britaniji i Francuskoj bili su veći nego kod njihovih kolega u Nemačkoj. Zato je tokom septembra i početkom oktobra 1939. godine oko stotinu izveštača neutralnih zemalja prešlo u Berlin.
Inače, Ralf Barns iz Herald tribjuna, koji je među prvima proteran iz Berlina, bio je i prvi od 37 američkih novinara, koliko ih je poginulo na zadatku u Drugom svetskom ratu. Barns je leteo britanskim bombarderom koji se srušio novembra 1940. na teritoriji Jugoslavije. Pokrivao je rat na Mediteranu kada je Musolini okupirao Grčku.
Barns je boravio sa grupom anglosaksonskih dopisnika na britanskom ratnom brodu. Od RAF-a je dobio dozvolu da se vrati bombarderom za London 17. novembra, noćnim letom. Poleteli su iz Albanije, ali se zbog lošeg vremena avion srušio kod Danilovgrada u Crnoj Gori. Tročlanu posadu i Barnsa Vojska Kraljevine Jugoslavije sahranila je uz vojne počasti.
Prvi strani novinar koji je sa nemačkim trupama ušao u Poljsku bio je dopisnik i šef biroa agencije AP u Berlinu Pol Luis Lokner. Za to izveštavanje je dobio Pulicerovu nagradu. Prateći nemačku armiju bio je u Holandiji, Belgiji, Francuskoj, a u aprilu 1941. godine i u Jugoslaviji.
U decembru 1941. godine, kad su SAD objavile rat Nemačkoj, Lokner je sa ostalim američkim dopisnicima uhapšen i u maju sledeće godine razmenjen kao zarobljenik za nemačke dopisnike i diplomate.
Radio, fotografije i filmski zapisi kao ključna sredstva propagande
Za domaće medijske poslenike u Nemačkoj važila su posebna pravila. Gebels je odlučio da se svi novinari, fotografi, snimatelji, pisci, pesnici, filmski i radijski producenti, izdavači, kao i mnogi drugi umetnici, jednostavno mobilišu. Tako su nastale čuvene Propagandne čete (PK – nem. Propagandakompanien) pod komandom general-majora Hasoa fon Vedela.
Svaka četa imala je po tri jedinice, a svaka jedinica je bila podeljena na grupe za pisanu reč, fotografiju, film i radio. Svi članovi Propagandnih četa prošli su vojnu obuku i osposobljeni su da koriste različito oružje i vojnu opremu. Bilo je predviđeno da se, u slučaju potrebe, i borbeno angažuju. Procenat njihovih poginulih i ranjenih bio je isti kao i u nemačkoj pešadiji, 30 odsto. Međutim, njihova uloga je pre svega bila da iskoriste svoja profesionalna umeća da „psihološkim usmeravanjem utiču na raspoloženje kod kuće, u inostranstvu, na frontu i na neprijateljskoj teritoriji“.
Propagandne čete su vrlo uspešno obavljale svoj zadatak u nemačkom ratnom pohodu. Ključna sredstva propagande bili su radio, fotografije i filmski zapisi. Svakodnevno su emitovani radijski izveštaji sa svih frontova pod nazivom Wehrmachtbericht. Propagandni timovi su, gde je god bilo potrebno, duž linije fronta postavljali radio predajnike preko kojih su se obraćali svojim vojnicima, ali i okupiranom stanovništvu.
U Rusiji je u Smolensku bio Radio Zigfrid, u Ukrajini Gustav i Marta, u Beogradu Soldatensender Belgrad, koji je postavilo PK odeljenje „Jugozapad“ Vojne grupe „Balkan“. Na zapadnom frontu je otvorena radio stanica Camerade du Nord, koja se predstavljala kao francuska ilegalna stanica koja se navodno bori protiv agresije.
Veljko Đurović: Totalni rat u kome su i mediji izgubili slobodu
Nemački propagandni filmski žurnali vrteli su se i po bioskopima širom Amerike
PK tim koji je pratio nemačku armiju ka Varšavi postavio je radio stanicu u gradu Diršau na istoku Prusije (danas Poljska), odakle su emitovali program predstavljajući se kao Radio Varšava, četiri dana pre nego što je glavni grad Poljske pao, što je izazivalo veliku konfuziju.
Prvih dana invazije na Poljsku dopisnici neutralnih zemalja bili su snabdevani neograničenom količinom fotografija, izveštaja i filmskih žurnala.
U poslednjoj fazi okupacije nekoliko probranih izveštača je imalo priliku da, na sigurnoj distanci, prate nemačke trupe kako bi potvrdili ono što im je već rečeno. Američke novine su bile pune nemačkih fotografija. Izveštaji iz Berlina dominirali su na novinskim stranicama. Filmski žurnali PK četa vrteli su se i po bioskopima širom Amerike.
Za razliku od Nemaca, Britanci, majstori propagande u Prvom svetskom ratu, isprva se nisu najbolje snašli. Njihovo Ministarstvo za informisanje je za četiri nedelje od početka rata poraslo sa 12 na 999 zaposlenih. Odlučili su da će, što se njih tiče, ovaj rat biti bez vesti van njihove kontrole, odnosno da će primeniti isti sistem nadzora ratnih izveštača kao u Prvom svetskom ratu.
To znači da će sa britanskom vojskom biti jedan službeni „očevidac“ i ograničeni broj dopisnika koje će, naravno, pratiti oficiri za nadzor. Dragoceno vreme trošeno je na sitnice oko novinarskih akreditacija – na primer, da li da novinarima na uniformama piše „C“ (Correspondent) ili „WC“ (War Correspondent).
Ministarstvo rata tražilo je od većih novina da odrede izveštače koji će se pridružiti britanskim trupama koje će krenuti za Francusku čim počnu ratna dejstva. Tražili su da se to uradi što pre, da bi se izveštači na vreme privikli i upoznali sa pravilima, kao i da bi im vojska sašila uniforme i lagano ih apsorbovala u sopstvenu mašineriju. Dok su se izveštači razmeštali sa svojim vozačima, kuririma, telegrafistima, oficirima za nadzor i cenzorima, dežurni „očevidac“ im je omogućavao osnovno pokrivanje događaja.
Od 999 članova tima britanskog Ministarstva za informisanje samo 43 novinara
Ovoga puta „očevidac“ nije bio vojno lice, kao u Prvom svetskom ratu, već novinar Aleksandar Kliford, bivši Rojtersov šef dopisništva u Nemačkoj. On se, na specijalnom zadatku, priključio britanskim trupama u Francuskoj 19. septembra 1939. Istovremeno, četiri britanska dopisnika, izabrana tajnim glasanjem, određena su da se priključe francuskim trupama na liniji Mažino, gde se očekivalo da će početi prve borbe.
U Britaniji se negodovalo. Ministarstvo za informisanje sa svojim timom od 999 članova bilo je na meti kritika, naročito kada je objavljeno da u timu ima samo 43 novinara. Dejli ekspres je objavio kako će Britanija uskoro morati da baca letke iz aviona da objasni svom narodu kako rat napreduje. Mančester gardijan je potvrdio da zvanična saopštenja sigurno ne pomažu neprijatelju, ali se pita i „da li ona nama išta koriste?“
General-major Ijan Bit, direktor pres službe u Ministarstvu rata, objasnio je zašto Nemci imaju uspešniju ratnu propagandu, pa se pismeno obratio Tajmsu. Po njegovim rečima, Hitler je, kao agresor i inicijator rata, imao početnu vojnu i medijsku prednost, a okupacija Poljske je Nemcima omogućila da stvore senzacionalni pres materijal.
Dalje, Hitler, za razliku od Britanaca, ne mari što širi laži o kretanju svojih jedinica, dok je tajnost o pokretu britanskih trupa suštinski važna. Na kraju je, ipak, obećao da će se pres služba popraviti. Na osnovu tog obećanja, prva grupa novinara došla je na stranu saveznika u Francuskoj 10. oktobra 1939. godine. Bilo ih je 15 iz Britanije i zemalja Komonvelta, devet iz Amerike i osam fotografa i snimatelja. Kontrolisali su ih oficiri za nadzor izveštača.
Izvor: Radar
