Piše: Igor Perišić
Danilo Kiš bio je jedan od najvećih razbarušenih ratnika u istoriji srpske književnosti. Istina – ne u potpunosti svojom voljom.
Kada je 1976. godine objavljena „Grobnica za Borisa Davidoviča“, bio je to prilično rizičan potez. Premda u knjizi dominira kritika staljinizma – dok je jugoslovenski socijalizam ostao uveliko pošteđen – digle su se partijski dirigovane kuke i motike na njegovo delo. I pre objavljivanja, Kiš je znao da će biti nevolja. Zato je morao na put do Zagreba, kod moćnog Miroslava Krleže, kako bi zatražio i naposletku dobio neku vrstu zaštite.
Nisu samo politička potkazivanja ometala potonju slavu „Grobnice“. Sujete pisaca toliko su izražene da postaju uglavnom simpatične – doduše kada se na njih naviknete. U Kišovom slučaju, namere čaršijske diplomatije ipak nisu bile naivne. Pisac je već bio pred vratima evropskog uspeha, pre svega u Francuskoj.
Po svemu sudeći, glavni pokretač hajke na Kiša bio je Miodrag Bulatović – vrhunski književni ali i marketinški mag, koji je baš u Francuskoj zauzeo poziciju vodeće literarne zvezde sa jugoslovenskih prostora. Potom je praktičnu izvedbu poverio manje značajnim, ali ne i beznačajnim, izvođačima radova.
Igor Perišić: Dokumentarna proza „Konjski pasoš dodeljen istoriji“ Tibora Varadija
Odbranu od optužbi za plagijat naprikosnoveno je izveo sâm Kiš u čuvenoj polemičkoj knjizi „Čas anatomije“. Istovremeno, nije odoleo iskušenju da u kontranapadu produbi stare zađevice sa Branimirom Šćepanovićem. Pri tome je Šćepanovićev novopečeni uspeh u Francuskoj verovatno bio od motivacionog značaja.
U poetičkom smislu, sredinom sedamdesetih na kulturnoj sceni vladala je stvarnosna proza. Kišova knjiga donela je drugačiju, postmodernističku paradigmu. Inspirisan Borhesom, pisac je stvorio inovativan postupak preoblikovanja prividno neutralne faktografije, iz čega se projavljuje istorijski tragizam. Iako brutalan prema fanatizmu revolucionara, uspeo je da predoči, s druge strane, i saosećajnu poeziju revolucionarnog zanosa i prkosa.
Nekada smatrana zbirkom priča, a danas sve više romanom, „Grobnica“ je bistra i kompaktna poput tečnog čelika. Pored naslovne povesti o boljševičkom Hamletu, zasebna remek-dela jesu još dve priče ili poglavlja: „Nož sa drškom od ružinog drveta“ i „Mehanički lavovi“. U godinama koje su sledile, knjiga je prevedena na tridesetak jezika, a u skorašnjoj anketi jednog nedeljnika našla se na visokom osmom mestu u izboru najboljih sto romana srpskog i hrvatskog govornog područja.
Velike bitke uvek ostavljaju ožiljke, ma kako oni bili zaceljivani uz pomoć laute. Psihosomatski naslućeno, Kiš je toliko ratovao da se na kraju verovatno i razboleo od toga. I posle smrti autora, pokreću se talasi borbe „za“ i „protiv“ njegovog književnoistorijskog značaja.
Razumljivo, on više nije u mogućnosti da u tome učestvuje. Međutim, podigao je za života „Grobnicu“ dugu pola veka, koja će estetski trajati i izvan svakog polemičkog zla.
Izvor: Igor Perišić/Facebook
