Пише: Сара Новаков
Књиге су од давнина заузимале важно место у животима људи, као и у друштвено-политичкој слици неког времена. Преносећи огроман утицај на широке народне масе, док су једне биле снажно подржаване па и с намером писане, друге су исто тако циљано цензурисане, склањане, па често и спаљиване. Оно што је историја засигурно показала јесте да ниједан поредак није остао имун на моћ и снагу писане речи, чему сведочи чињеница да су такве праксе у одређеном облику задржане и данас, а можда нарочито у односу према млађим генерацијама, често позивајући се на њихову безбедност, сигурније и толерантније одрастање. Ипак, поставља се питање да ли су измена садржаја књижевних дела, па чак и њихова забрана, заиста предуслови за боље и праведније друштво у целини.
Године 2021. у Ирској је покренута дебата о томе да ли књига„Убити птицу ругалицу” Харпер Ли треба да задржи своје место у наставном плану. Како се у захтеву за њеним повлачењем наводи, кроз причу се провлаче расистички мотиви, због чега она не треба да буде једна од обавезне литературе у школском програму. Да парадокс буде већи, та књига, која се сматра ремек-делом светске књижевности, деценијама је важила за једно од најзначајнијих дела за подизање свести о расним неједнакостима у САД.
Узимајући у обзир бројне податке прикупљене током последње деценије, овај пример свакако није изолован у свету, нити су случајеви покушаја и на крају извесне цензуре, идентификовани само на нивоу школства.
Борба са неприкладним садржајем на Западу
На Западу, забране књига често се дешавају на локалном нивоу, и многе школе и библиотеке могу одлучити да не дозволе приступ одређеним књигама због приговора родитеља или заједница на темељу садржаја који се сматра неприкладним, контроверзним или можда чак увредљивим. То је нарочито постало присутно развојем тзв. воук покрета, али и кенсел културе, у којима се уметничка дела из прошлости сагледавају из угла савремене идеологије, која не трпи ћак ни потенцијалну могућност нечега што би се могло тумачити као увредљиво.
Иако важи за земљу у којој се изнад свега поштује слобода говора и изражавања, у САД је само у периоду од 2023. до 2024. године забрањено више од 10.000 књига у државним школама, судећи према подацима непрофитне организације ПЕН Америка.
Оваква статистика представља значајно повећање у односу на претходну школску годину. Наиме, истраживање те организације показало је да су се забране књига скоро утростручиле широм земље, са 3.362 забрањена наслова претходне године.
С друге стране, прошлих година је и неколико романа Агате Кристи измењено да би се уклонио језик који би могао да се схвати увредљивим, па су промењене расне референце или изрази који би могли бити схваћени као увредљиви.
Поред њених књига, слично се раније догодило и са романима Роалда Дала, аутора романа „Чарли и фабрика чоколаде” и других популарних дела, као и са књигама Јана Флеминга о тајном агенту Џејмсу Бонду.
Сара Новаков: Шта је „Блокадна кухарица“ о којој говори Ана Брнабић?
Руски пример забране
Да случајеви забране књига и измене садржаја нису резервисани само за западну хемисферу потврђује и то да је Русија још 2013. донела закон којим се забрањује „ЛГБТ пропаганда” међу децом. Поред тога, у новембру прошле године руској Думи предат је предлог закона о забрани ширења информација које негирају традиционалне природно-друштвене вредности међу децом, како је објавио ТАСС.
Такође, Думи је предложено и да уведе општу забрану „пропаганде против породичних вредности” и популаризације нетрадиционалних сексуалних односа” (односно забрану „пропаганде” ЛГБТ) која се не би односила само на децу.
Претходно је Руски књижевни савез (РКС) упутио захтев председнику Комитета Државне думе за информациону политику Александру Кхинштејну, тражећи од њега да појасни да ли неки заплети у делима са списка класичне литературе и школског програма представљају пропаганду против породичних вредности.
Међу књигама које су помињане у том контексту су, на пример, „Тихи Дон” Михаила Шолохова, „Зли дуси” Фјодора Достојевског, „Обломов“ Ивана Гончарова, Хомерова „Илијада”, „Лако дисање” Ивана Буњина, „Звонар Богородичине цркве” Виктора Игоа и друге.
Пантић: Актуелно „чистунство” које мења текст није ништа друго него нови вид цензуре
У разговору за НИН, српски књижевник, критичар и универзитетски професор Михајло Пантић истиче да је политичка коректност погубна за књижевност, нарочито у њој самој, те да исто важи и за остале видове уметности.
„Наиме, књижевност сабира све животне појавне облике и знања, све људске особине, сва искуства, све перспективе, укључујући и оне који су неприхватљиви са становишта политичке коректности, која је већ по себи противречена категорија. Ако представља свет у тоталитету, увек из субјективног угла, и ако је увек плод и део неког ширег контекста, књижевност не може нити треба да буде подвргнута било којој врсти искључиве, идеологемски конструисане интерпретације”, наводи Пантић.
Како даље наводи, оно што јесте прихватљиво у једном времену, није прихватљиво у другом. Ипак, текст дела је непроменљив, а његово тумачење треба да се заснива на „реконструкцији контекста у којем дело постоји и без ког га није могуће оптимално разумети”.
„Актуелно ’чистунство’ које мења текст није ништа друго него нови вид цензуре. Њиме се наводно указује на неприхватљивост одређених становишта у текстовима насталим у прошлости, и намеће тобож ’исправно’ схватање неког друштвеног феномена. Заборавља се, притом, да је једна да важнијих улога уметности њено право на провокацију, на подривање уврежених мишљења и стереотипа који владају у неком времену. Књижевност је, када је вредна и права, између осталог вид апсолутно слободног говора који није могуће укинути било каквим псеудоетичким а некмоли политичким или волунтаристичким интервенцијама”, објашњава Пантић.
Према његовим речима, од како се доминантни вид комуникације преселио на електронске медије и друштвене мреже, а што је период од последњих тридесетак година, друштвена функција књижевности је промењена.
„У прошлости је књижевност имала просветитељску и еманципаторну улогу, слободномислећи људи често су, због свог става ’против струје’, плаћали прескупу цену, не само забранама него и физичком ликвидацијом. Данас је цензура, барем у западном свету, перфиднија и софистициранија, а и сама критичкокорективна моћ књижевности је знатно ослабила, критички ставови изнети у некој књизи мало кога обавезују. На делу је планетарни, тржишно подржани модел производње а не стварања уметности, вредност уметничког дела не мери се естетским критеријумима него новцем, ’најбоље’ књиге су оне које се најбоље продају, ’најбољи’ филмови су они који имају највише гледалаца и највећу зараду. Такође, аутоцензура као и прилагођавање масовном укусу и захтевима публике, у знатној мери одређује данашњи статус уметности. С друге стране, увек су постојали па и данас постоје институционали облици ограничавања стваралачких слобода. Мењају се њихови облици, али суштина остаје иста… ”, наводи саговорник НИН-а.
На питање да ли је заиста неопходно децу „оградити” од литературе која ће садржати мотиве, речи, сцене или слике неприхватљиве за данашњи свет, Пантић одговара да такви покушаји најпре вређају и потцењују њихову интелигенцију.
„Деци није потребна душебризничка заштита, него указивање на стварне, непроменљиве животне вредности, какве су љубав, поверење, солидарност, емпатија, разумевање различитости и другости. Књижевност је у том погледу изванредно подесан, васпитно супериоран вид образовања. Не постоји никакав ’центар моћи’ који ће прописати шта је подобно а шта није у књижевном стварању, и сваки такав покушај треба демаскирати. Данашњи свет је по својој природи вртоглаво убрзан и хаотичан и свака насилна интервенција у наводном успостављању ’реда’ само додатно погоршава те његове особине. Књижевност га, међутим, чини бољим него што јесте”, закључује Пантић.
Сара Новаков: Бум, зум, миленијум и заборављени икс: Знате ли којој генерацији припадате и зашто?
Никодијевић: Мислим да никада није било овако отворених покушаја прекрајања прошлости
Према речима професора српског језика и књижевности у једној београдској гимназији Марка Никодијевића, није најопасније залагање за одређене ставове, већ то што се ствара оквир који се представља као једини исправан и идеје које се не уклапају у оквир морају да буду уклоњене или спречене да уопште настану.
„Имали бисмо полицију мисли која врло брзо не би ни била потребна, јер након цензуре обавезно следи аутоцензура. Не знам шта то чини човека човеком више од слободе да промишља и преиспитује како туђе, а и оно што је још важније, и своје ставове. Кроз историју је било најразличијих облика цензуре, некада веома бруталних и често бруталнијих од ових данас, али мислим да никада није било овако отворених покушаја прекрајања прошлости”, наводи Никодијевић за НИН.
Он додаје да се може критиковати наслов одређене књиге или њен садржај, али да се та књига зове тако како се зове и да се то не може декретом променити.
„За 50 или 100 година људи неће ни знати како се нека књига оригинално звала или који је био њен стварни садржај. Али то и јесте циљ. Да истина буде оно што неко одреди да је истина и да неке истине буду истинитије од других. Колико знам, данас постоје тенденције да се промени и садржај одређених бајки под изговором да су оне превише застрашујуће за децу. Али чак и да је тако, јер неке бајке заиста делују заштрашујуће, зашто их мењати. Родитељи сами могу одлучити да ли ће неки садржај презентовати својој деци. Мислим да се у одговору на то питање крије и намера оних који желе да промене. И они излгеда знају, и покушавају да злоупотребе, оно што је и Андрић знао када је рекао да се у причама крије права историја човечанства. Променом терминологије, прекрајањем бајки и митова, контролом идеја, настоји се да се програмира човек који ће знати оно што треба да зна и мислити оно што треба да мисли и притом ће бити уверен да су то његове изворне мисли”, истиче Никодијевић.
Када је реч о лектирама, напомиње да је увек потребно преиспитивати да ли је неопходно убацити нека нова дела и уместо којих дела би она могла да дођу. Ипак, то преиспитивање никако не би смело да буде на „моралистичким, идеолошким или било каквим другим основама које нису чисто уметничке”.
„Ако би се кренуло тим путем врло лако би се у свим делима која се труде загребу дубље слојеве стварности и да се према њој не односе на чисто површан начин, могло наћи нешто што би за некога било узнемирујуће или проблематично. Следећи корак би могао бити да читава уметност не треба да постоји јер је опасна и узнемирујућа”, закључује Никодијевић за НИН.
Извор: НИН
