Пише: Бранко Милановић
Нико ко путује у Кину не може остати равнодушан према утицају нових технологија који тамо затекне. Тај утицај је у Кини далеко снажнији него, мислим, било где другде. Део тог утицаја специфичан је за странце и треба га посматрати на другачији начин. Под тим мислим да су странци, који не говоре кинески, као и Кинези који не говоре стране језике природно усмерени ка новим технолошким уређајима како би надокнадили проблеме у међусобном разумевању. То заиста представља напредак у односу на време пре појаве вештачке интелигенције, али посетилац би понекад могао да открије да му старомодна имитација онога што жели да види или куда да иде – махањем рукама, гестикулацијом или опонашањем звукова – може донети прецизније информације него оне које му љубазни домаћини могу дати гледајући у своје паметне телефоне.
Димитрије Милић: Како ће Француска и Немачка дочекати мандат Трампа
Други аспект, о коме се много писало у западним медијима, јесте употреба нових технологија за друштвени надзор. Посетиоцу је то најочигледније у недоступности појединих стандардних интернет сервиса као што су Google, Yahoo или друштвене мреже. За Кинезе то није толико проблем јер користе кинеске претраживаче и кинеске друштвене мреже, мада сам чуо да кинески Weibo није тако добар као Google. Али, по мом мишљењу, то је занемарљива непријатност ако се у Кини борави неколико недеља. Многе западне мејнстрим медије престао сам да читам пре неколико деценија, па ми је свеједно да ли су доступни или не. Помало ми је само недостајао The Wall Street Journal и The Financial Times (које ионако читам само у штампаном издању), али су бројни други водећи западни листови, као што су Le Figaro, La Vanguardia и слични, доступни у потпуности. (Проверавао сам само публикације на језицима које говорим.)
Такође, прилично очигледно, доступан је и China Daily, који с времена на време читам у Њујорку, а који је сасвим добар за једноставне вести без коментара (сви коментари, наравно, одражавају ставове кинеске владе). Доступан је и Substack – иако зависи од тога који претраживач користите. Чини ми се да постоји извесна насумичност у ефикасности Великог кинеског дигиталног зида (Great Chinese Firewall), као и у свим људским активностима, па ни вештачка интелигенција ту није изузетак. (Ситуација је била потпуно иста и пре 18 месеци, када сам последњи пут био у Кини.)
Постоје и занимљиве неправилности, као на пример да је Комерсант, руски пандан Financial Timesa (с либералним политичким ставом), блокиран, док други руски медији нису. Очигледно је и да је све што долази из Србије, Хрватске и других балканских земаља потпуно доступно – број Кинеза који би хтели да читају српске вести на оригиналном језику вероватно се мери једноцифреним бројем. Претпостављам да је слична ситуација и са медијима из других мањих земаља, као што су балтичке, централноамеричке или афричке државе (мада то нисам проверавао).
Постоји и трећи, најважнији аспект нових технологија који је у Кини видљивији него другде јер је она на том путу отишла много даље него, на пример, Њујорк. У многим случајевима ради се о потпуној и безразложној зависности од информација које нам дају паметни телефони, до те мере да људи игноришу све друге здраворазумске и прилично очигледне „стварносне“ информације. Чини се као да су мозак и здрав разум напуштени у корист онога што нам каже мали шарени екран. Делимично је то последица изузетно сегментираног начина живота који водимо. Више пута ми се догодило да питам пролазнике где се налази неко место (сећам се две готово комичне сцене у Лондону и Хјустону), да би ме затекла њихова потпуна збуњеност – а место које сам тражио било је буквално тик поред. Живот многих људи је толико ограничен: своди се на одлазак на посао (ако се не ради од куће), вожњу назад кући, одлазак у тржни центар, наручивање робе преко Амазона и потпуно игнорисање свега другог око себе. (Вече за провод пак подразумева одлазак у ресторан, паркирање у подземној гаражи и вожњу назад кући.) То у основи уништава оно што чини градски живот – упознавање људи и места која нас окружују.
Због свеприсутности направа и проблема у комуникацији, овај аспект је у Пекингу добио претеране размере. Нема више сусрета (а употребљавам овај израз у његовом основном значењу, мада ће можда ускоро морати да се користи и у пренесеном), који не укључују, од првог корака – па чак и у неколико наредних – консултовање треће „особе“: вештачке интелигенције.
Димитрије Милић: Како ће Француска и Немачка дочекати мандат Трампа
Нема сумње да ће претерана употреба вештачке интелигенције имати дугорочне последице. Мислим да ће интуиција, која је један од кључних састојака знања, бити значајно оштећена: често доносимо процене о људима („пријатељ или непријатељ“) или догађајима управо на основу интуиције. Ако та функција пропадне, наше процене ће бити много мање прецизне. И способност учења ће се смањити. Можемо такође очекивати и све шире „затупљивање“ становништва. Нешто од тога је већ видљиво.
С друге стране, савременици обично прецењују негативан утицај технолошких промена. Чињеница да машине, а не људи, беру памук није нас учинила физички слабијима. Само смо заменили бербу памука теретаном. Можда ћемо на сличан начин размишљање о људима или књигама заменити неком другом интелектуалном активношћу. Само је нама данас тешко да одредимо шта би то могло бити.
Извор: РТС ОКО
