Пише: Драгослав Дедовић
Септембру се заправо радујем откако знам за себе. Покушавам то да разумем. Пре свега, под летњом жегом, у августу, време се растегне као тон на гитари у најспоријем блузу. Градови се испразне. Тргови у подне постају налик на слике Ђорђа де Кирка. Обиље јарког светла и црних сенки. Људске грађевине. Одсуство људи. Септембар обећава крај те метафизичке непомичности.
У варошима на југу наспрам шарених излога на тротоарима леже трупци. Дрва за зиму, домаћински послагана. На врућини – август се још не да – то изгледа као најава далеког леденог доба.
Мај јесени
Можда је другима било мука да после распуста помисле на школу. Мени не. Поновљено збијање у крдо звано разред мене је испуњавало радошћу. Није било другачије ни за студентских дана у Сарајеву и Београду.
Радо сам сусретао све оне људе са којима сам удисао исти ваздух на предавањима и у студентским кафанама.
Све то је, наравно, било окупано септембарским сунцем, које је умело да буде немилосрдно, али би његова августовска убитачност постепено попуштала. Топло, а не врело.
На немачком постоји изрека да је септембар – мај јесени. Наравно, за једне девети месец, за разлику од петог који је велико пролећно обећање лета, означава крај омиљеног годишњег доба, то је наговештај зимске смрти. За друге, управо септембар обећава плодове свега што су човек и природа започели у пролеће и узгајали кроз лето.
У песми „Јесењи дан“ Рајнер Марија Рилке је у препознатљивом тоналитету записао:
Господе: време је. Баш велико беше лето.
Покриј својом сенком сунчане часовнике,
утерај ветар у ходнике.
Девети седмак
Склони смо да верујемо да је начин на који ми означавамо свет око себе и у себи одувек такав. Али није. Језик је жива људска плазма, прелива се и меша са другим језицима, мења особине, нагласак се временом шета по речи као пијани морнар по палуби лађе.
Називи месеци наравно нису изузетак. Септембар је за мене једини назив за које сам знао – док нисам почео да читам књиге на западној верзији српскохрватског. Та календарска ознака за период од 30 дана је скопчано са чулним доживљајем света. То име било је прожето преливима боја. Оне из доминантне августовске нијансе какву има само жуманце сеоских јаја, прелази у светлије жуто. Када неко изговори септембар и данас видим тај мост од светла, на једном крају скоро смеђежут попут поља зреле пшенице, а на другом као желе од прозрачне ваниле. Светлосни мост између лета и јесени.
Када сам ствари почео да рашчлањујем интелектуално – на основу сазнања која дремају у књигама – схватио сам да имена месеци нису тек семантичке посуде за наше чулне доживљаје. Та имена су имала значења. И септембар заправо имао причу о свом настанку.
Она иде овако. Стари Римљани су већ били господари целог Медитерана и залеђа. Њихова година је почињала са месецом мартом – названом по Марсу, богу рата. Стога је седми месец – на латинском septem – именован по свом редном броју у години. Од године 153. пре Христа, римски конзули нису више ступали на дужност у марту, већ у јануару, па је почетак године премештен са првог марта на први јануар. Септембар више није био седми већ девети месец. Али је задржао име.
Тако је месец који у нашој представи нераскидиво везан са арапским бројем девет, у свом најдубљем историјском слоју заправо Седмак.
Септембар на истоку
Да ствар буде још компликованија, у источној половини царевине – у Ромејском царству које је накнадном памећу названо Византија – преузет је обичај из тадашње малоазијске провинције да година почиње – у септембру. Разлог је једноставан. Први римски цар Август рођен је 23. септембра. По њему је назван месец август још осме године Старе ере. Срећа те нису дирали септембар.
Заправо јесу, али се није одржало. Римљани су претурили преко главе још неколико покушаја да се септембар преименује. Најпре су Августовом посинку и наследнику Тиберију нудили да се по њему назове баш месец после августа. Он је одбио уз примедбу – шта ће се десити са тринаестим цезаром? Калигула је био мање обзиран, па је септембар назвао по свом оцу – Германику, који се прославио као војсковођа у Германији. После Клаудијеве смрти месец германик је опет постао септембар.
Али почетак године у септембру, а не у јануару ухватио је корена на истоку Царства, тако је званично било више од хиљаду година. После пада Византије, Русија је све до 1700. године настављала да слави нову годину почетком септембра.
Можда нешто од тих заборављених столећа као невидљиви талог историје обитава и у мојој радости која се буди доласком септембра. Јер ни један од осталих месеци у години не доживљавам као нови почетак, иако се заправо ради о крају лета.
У селима је јесен очигледнија, упркос климатским променама. Дашак ветра са планине ноћу милује образ спавача. Природа говори јаснијим језиком. У градовима вегетација прикљештена бетоном даје нам мање уочљиве знаке.
Ипак, дивља јабука на Јулином брду, говори ми да се мој омиљени месец зашао и међу зграде. И опет осетим исту радост. То је лепо изразио Ерих Кестнер у својој песми „Септембар“: „И почиње то што је наизглед прошло“.
Од рујена до гроздобера
Јужнословенска племена су у целу причу о деветом месецу донела своје називе. Можда би ваљало да се присетимо садашњег стања. Упркос уверењу да су само Хрвати задржали старије словенске називе за месеце – септембар је рујан – белоруски такође чува народно име. На белоруском је девети месец верасењ. На украјинском – вересењ. А то у преводу значи врес или вресник, зимзелени жбун од којег се могу правити метле. Он на северу Европе цвета у септембру. Претпостављам да пољска реч за септембар – вжешењ (wrzesień) – има исти корен.
Али код Чеха је другачије. Зажи (Září) има много конкретнију основу – време парења. Етимолози веле да је и хрватски рујан име добио по глаголу „рјати“ који означава оглашавање јелена и осталих животиња које започињу своју љубавну игру. Септембар се Словенима указивао као Амор који сисарима свашта ради.
Словаци су преузели међународни назив септембар, али се памти и народни израз хруђењ (hrudeň) – који означава груди. Не умем то баш да објасним, ко хоће нека пусти машти на вољу. Некада се и на језику лужичких Срба септембар звао пожњенц.
Наши преци су у језичком пртљагу донели назив који је мени можда најдражи – гроздобер. Или можда нису? Берба грожђа сигурно није била главна словенска делатност тамо негде иза Закарпатја. Како год, Словени у медитеранском залеђу очито су умели да именују период године када се грозд товари у сепете и истовара у каце, када девојке и жене задигну сукње да би стопалима гњечиле плод.
Цело подручје Златибора се некада звало Рујно, по грмљу које с јесени буде црвено. Оно се зове руј или рујевина. Стога не треба да чуди то што је старословенски српски назив за овај месец био рујен. А можда и у овој речи спава рика јелена, јер се у рујену – као и у многим другим стварима – рођачки огледа хрватски рујан.
Не знам зашто, али у песми где се помињу русе косе неке девојке, ја сам одувек замишљао црне гриве. Речници нам међутим наводе да су придеви рус, црвенкаст, риђ, румен и рујан синоними. А сама реч рујан објашњена је као ознака за жућкастоцрвено, риђасто, руменкасто. То не важи за све крајеве. У лесковачкој котлини ћете добити мање зрео плод ако на пијаци затражите рујан парадајз.
У књизи Ненада Јанковића „Астрономија у предањима, обичајима и умотворинама Срба“ коју је Српска академија наука и уметности објавила 1951. забележена су следећа народна имена за септембар: рујен и рујан, вресен и бресењ, гроздобер, груден, михољски, михољштак, малогоспођински, „око мале Госпе'“, бугуројчин. Ово последње је заправо богородичин.
Песнички септембар
Курт Вајл, композитор музике за Брехтову „Оперу за три гроша“ створио је 1938. џез стандард „September song“. Нежна песма је у ствари опомена да смо пролазни и да нема времена за игрице када је у питању љубав. Први славни извођач је био Френк Синатра.
Ипак, када неко укрсти септембар и музику ја се одмах сетим сјајног југословенског бенда Септембер из седамдесетих. Џез рок који је мене одвео џезу. Домовина о којој су они певали 1979. више не постоји. Али остала је безазлена љубав покривена патином меланхолије, у мајсторском музичком везу.
Интересантно је да је бенд албум Домовино моја снимио у Сједињеним Државама за време једног гостовања.
Један од најзначајнијих немачких песника данашњице Дурс Гринбајн је још пре више од две деценије објавио своје „Септембарске елегије“. Њихово полазиште је оно што се десило у Њујорку једанаестог дана месеца септембра 2001.
Нису ни српски песници беспосличарили. Мирослав Мика Антић је своју песму „Очи“ започео стиховима: „У сваком септембру има нечег налик на тихе растанке“. На крају четвороделне песме песник каже да и снове ваља видети како „расту у једну предивну васиону / коју смо измислили себи у висовима опалог септембра“.
Непоновљиви Стеван Раичковић у песми „Септембар“ бруси језички дијамант. Песма има свега шест стихова. Фудбалери би рекли – дриблинг на петопарцу:
Станимо мало, песмо.
Јесмо ли живели, јесмо?
Ти си најлепше сате
— Јаблани када се злате,
У лакој магли, пени —
Однела тужно мени.
Извор: Deutche Welle
