Пише: Редакција
Нацрт амандмана XVII до XXI на Устав Црне Горе доноси три велике групе промјена: мијења начин избора појединих чланова правосудних савјета, преуређује састав Судског и Тужилачког савјета и додатно утврђује независност Централне банке. Ријеч је о промјенама које се образлажу обавезама из преговора са Европском унијом, нарочито у поглављима 23, које се односи на правосуђе и основна права, и 17, које обухвата економску и монетарну унију. Пошто је документ још нацрт, о њему треба говорити као о предложеном, а не већ коначном уставном рјешењу.
Прва новина односи се на такозвану квалификовану већину. Четири члана Тужилачког савјета из реда угледних правника више се не би бирала обичном већином присутних посланика. За њихов избор била би потребна двотрећинска већина свих посланика у првом гласању, а ако она изостане, тропетинска већина у другом гласању, које се може одржати најраније након мјесец дана. У преводу на свакодневни језик, владајућа већина не би могла сама да постави ове чланове, осим ако располаже изузетно великим бројем посланика. Намјера је да се власт и опозиција приморају на договор, мада такав систем носи и ризик блокаде ако политички актери договор замијене међусобним условљавањем.
Највидљивија промјена у Судском савјету јесте потпуно искључивање министра правде из његовог састава. Умјесто досадашња четири, Конференција судија бирала би пет судија, док би предсједник Врховног суда и даље био члан по положају. Уз њих би остала четири угледна правника које бира Скупштина. Тако би од десет чланова Савјета шест долазило из судства, а министар, као представник извршне власти, више не би учествовао ни у расправи ни у одлучивању о избору, напредовању, оцјењивању или дисциплинској одговорности судија. Због тога се брише и стара одредба да министар не гласа у дисциплинским поступцима: она постаје непотребна јер министар више уопште није члан Савјета.
Предсједник Судског савјета и даље би се бирао међу члановима који нијесу судије, двотрећинском већином чланова Савјета, и имао би одлучујући глас када је резултат гласања изједначен. То значи да судије добијају бројчану већину, али не и потпуну контролу над радом Савјета. Одлучујући глас предсједника представља механизам за превазилажење пат-позиције, али истовремено даје изузетно велики значај личности која обавља ту функцију. Зато стварна деполитизација неће зависити само од уставне математике, већ и од тога ко ће бити проглашаван „угледним правником“, по каквим критеријумима и колико ће поступак избора бити јаван и провјерљив.
Код Тужилачког савјета кључна промјена није толико у самом броју и распореду чланова, колико у томе што се његов састав преноси из закона у Устав. Савјет би имао предсједника и десет чланова: пет државних тужилаца, два угледна правника који нијесу адвокати, једног представника невладиних организација, једног представника адвокатуре и једног запосленог у Министарству правде којег именује министар. Устав је теже промијенити од закона, па се овим смањује могућност да тренутна парламентарна већина обичном измјеном закона прекроји Савјет према сопственим потребама. Ипак, представник Министарства остаје у Савјету, што значи да извршна власт није потпуно искључена из тужилачког система, као што се предлаже у случају Судског савјета.
