Дошло неко такво вријеме да се 13. јул слави у осами. Или у друштву Михаила Лалића.
Пише: Александар Живковић
„Сјећање ми је замагљена крчевина: неки пањеви огорјели, накривљени, други пали, трећи труну невидљиви у травуљини.“ Тако почиње Михаило Лалић, нешто што сада читамо као аутобиографску прозу, Сјећање ми је – рукопс необјављен за живота (Партенон, Београд, 2025).
Књигу је приредио пишчев син Рајко и донио нам много мајсторских реченица. Хтедох да напишем да је Лалић био витез од реченице, али нека витезова, витешка вазда су и кукавичка времена; Лалићева је лекција. Зато, „мајстор реченице“
Читам и ја, искоса, изборе за десет најбољих штокавских романа, тражим по листама Лалића… Да ли је избрисан из сјећања?
Ако је то, по свој прилици, заиста тако, трудим се да сачувам у успомјени она љета на црногорском селу. Послије косидбе, највећи празник ми је био да се осамим и читам Лалића.
Његови романи прије свега добре су приче, кроз то густо ткање мајсторске реченице, провејава стрепња над животом, а онда, просто на маргини, некада и кроз горштачки цинизам, јави се правдољубивост, која зна и да разгњеви младића.
Сјећање ми је да неђе убацује сентенцу: „Ко погибе – ост’о на мегдану; ко се рани – добио медаљу; ко утјече – и грб и медаљу!“ До сржи ме је младићем погодила та народна истина, ваљда ме још повријеђује када је толико памтим.
Сјећање ми је Михаила Лалића пунано је таквих, деликатно испричаних, мјеста; мјеста младалачких заноса, још више пораза.
Мој отац и стричеви нијесу били њежни људи, пошто су и сами без родитеља рано остали а кроз ратове и логоре окорјели. Најприје ће бити да су ме избили двапут, трипут, и забранили ми да се надам и да тражим. Допуштено је било само оно што долази у завршној фази плача: уздисање. (стр.13)
Тако је почела Лалићева драма. Науздисао се, вели. Тако је настала и његова проза, мајсторска у изразу, сведених али силовитих осјећања.
Можда стварно није та проза за оне који су запамтили мајку и имали њежног оца.
Таквих је, Богу хвала, све више! Хоће ли се они упустити у читање Лалића?
Чикам их тиме да Лалићеву реченицу не може да напише АИ.
