Пише: Жељко Пантелић
ДПС је изгубио изборе пре четири године, Мило Ђукановић пре 19 месеци, али последице њихове вишедеценијске власти ће се осећати још дуго времена. Није довољно променити пар влада да би једно друштво оздравило, поготово ако је било изложено токсичним утицајима годинама. Другим речима, у Црној Гори се, метафорички речено, жање оно што је ДПС сејао деценијама.
Иза ДПС је остало и много “кукавичијих јаја” која ће тровати црногорско друштво до даљег. Не постоји један сегмент друштвене збиље која није контаминирана одлукама и потезима бившег режима које су, намерно или ненамерно, унеле раздор, нетрпељивост и анимозитет међу грађане. Од обнављања независности ДПС није креирао друштвени консензус око ниједне важне теме. Штавише, бројни потези су повлачени против воље или без подршке доброг дела грађана.
Репетита иувант. ДПС је креирао етнофедералну уместо грађанске Црне Горе јер се служио бошњачким, албанским и хрватским национализмом против српског, да би држао власт. ДПС је секуларно опредељење заменио намером да креира националну цркву. ДПС је језик од средства уједињења трансформисао у инструмент раздора. ДПС је годинама радио на уситњавању политичке позорнице како би лакше чувао позиције и корумпирао, по потреби, политичке ривале. ДПС је довео Информер, Хаппy, Пинк у Црну Гору и ангажовао пропагандисте из Србије с циљем учвршћивања и чувања власти. ДПС је заробио државу Црну Гору урушавајући све њене институције, од правосуђа до полиције, од школства до медијског сектора. ДПС је скренуо Црну Гору са европског аутопута на балканску калдрму дозвољавајући да организовани криминал преузме контролу над правосуђем, тужилаштвом и полицијом. ДПС је уместо “анестезирања” српског национализма у Црној Гори радио на његовом потпиривању све време. У ДПС и коалиционим партнерима је рођена идеја о медитеранизацији, а неки би рекли кроатизацији, Црне Горе која има подршку у веома малом делу грађанства. ДПС је негирањем права грађанима Црне Горе да буду оно што желе, дао кредибилитет српским негаторима црногорске нације и језика.
Претпоставке да се формира коалиција која данас подржава Владу Милојка Спајића су суштински производ ДПС-а. Врх бивше владајуће странке се борио против српског национализма некада јачањем, некада награђивањем, а некада толерисањем бошњачког и албанског национализма, чврсто верујући да није могуће видети лидере националних странака Бошњака и Албанаца у истој коалицији са српским.
Националисти нису ништа мање превртљиви, иако су им уста пуна високопарних фраза. Часком промене страну не презајући да употребе све и свакога ко им се учини корисним, па чак и “Мајке Сребренице”, као што је то учинила Бошњачка странка или као што је СНП оправдао своје учешће у Абазовићевој влади потписивањем Темељног уговора са СПЦ.
Уместо да српски национализам у Црној Гори хендлује као у експерименту са кувањем жабе у води која се постепено загрева, ДПС је одлукама о државним симболима, језику, цркви и пропагандом допринео да српски национализам “искочи” из корита и измакне контроли пре него што је био маргинализован и депотенциран. Званични Београд, не рачунајући једну или две епизоде, од рушења режима Слободана Милошевића па све до отварања питања Српске православне цркве у Црној Гори, био је практично незаинтересован за некадашње “друго око у глави”.
ДПС није искористио поменути готово дводеценијски период да изгради правну и грађанску државу, сводећи ентичку или идентитетску припадност на приватну и ирелевантну ствар у јавном дискурсу и политичком амбијенту. Напротив, ДПС није имао за приоритет изградњу грађанске државе већ државе-нације Црногораца, као да смо у 19. а не 21. веку, са националним мањинама Бошњацима, Албанцма и Хрватима.
Колатерална последица била је у доброј мери аутохтоно учвршћивање српског националног идентитета у Црној Гори. Када је режим Александра Вучића променио став према Подгорици, крајем прошле деценије, пронашао је плодно тло у Црној Гори и серију политичара, странака, невладиних организација спремних да га следе и признају, јавно или притајено, као вођу.
Питање језика је типичан пример како су ДПС и сателитске странке један одличан инструмент да се уједине грађани Црне Горе и постави темељ за стварање нечег новог претворили у бојно поље за јачање три национализма: српског, црногорског, бошњачког. Да су ДПС и коалициони партнери, рецимо, званично назвали језик матерњим који свако може да зове како жели (српски, црногорски, босански или хрватски) могли су преко школских програма да одређују која ће варијанта бити доминантна не производећи контрареакције.
Александар Живковић: Црна Гора између центра и периферије
Направили су још већу грешку убацивањем два слова и другим ситним новинама које разликују црногоски језик од верзије српског у употреби у Црној Гори. На тај начин су сервирали, као на тацни, српским националистима да на основном људском праву, да се изражава на матерњем језику, ојачају своје идентитетске позиције кроз инсистирање да говоре српским језиком. Наравно ни бошњачки националисти нису пропустили прилику за босански језик.
Црна Гора је, упркос великом труду митрополита Амфилохија, већински била секуларно друштво у којем су чак и они који се изјашњавају као верници лимитирали своју однос са црквом кроз четири чина: крштење, венчање, сахрана и слава. Политички утицај Митрополије црногорско-приморске (МЦП) био је врло лимитиран све до покретања питања Закона о слободи вероисповести што се најбоље видело око признавања независности Косова упркос снажном противљењу Амфилохија. ДПС није поштовао темељно правило западних демократија да су држава и црква одвојене: хтели су да праве нову цркву а у суштини су ојачали улогу и укорењеност СПЦ у Црној Гори. Као што се против национализма не бори национализмом, тако се и против цркве не бори стварањем нове цркве. Захваљујући ДПС-у МЦП је изашла из својих оквира и свакој будућој власти ће бити проблематично да је врати у искључиво духовну сферу.
ДПС је годинама покушавао да представи Хрватску и Хрвате као ближу државу и народ од Србије и Срба. Довољно је било погледати редове вожњи на аеродрому и аутобуској станици у Подгорици да се схвати размера контрапродуктивност такве намере. То што су званичници ДПС-а и традиционалних коалиционих партнера имали боље односе са колегама у Хрватској него у Србији није значило да грађани Црне Горе имају иста искуства, тим пре што нема породице која нема члана, блиског рођака или пријатеља у Србији или међу Србима.
Да су се у ДПС-у запитали како то да СДП није никада добио више од пет одсто гласова док су реализовали СДП-овске главне идеје, циљеве и идеологије, вероватно би направили много мање грешака и реализовали више добрих потеза. Идеја о медитеранској и кроатизованој Црној Гори је легитимна, има и своју логику, али она у Црној Гори има искрених заговорника таман колико и СДП гласова.
Индикативно је и да су у Црној Гори до 2010. године била уобичајена преображења од подржавалаца Државне заједнице Србије и Црне Горе у следбенике суверинистичког блока, од тврдих српских националиста у тврде црногорске. Независност Црној Гори на референдуму 2006. године су донели млади. У последњих десетак година се верификује контратенденција, поједини ватрени заговорници независности Црне Горе постали су “велики Срби и верници СПЦ”, а добар део младих људи преферира тробојку Краљевине Црне Горе алај-барјаку и има веома, еуфемистички речено, дискутабилан музички укус. Све супротно од ДПС наратива, не толико из уверења колико из ината.
Људи имају слабо памћење и по правилу селективно, тако да није чудо да су заборавили ко је на велика врата на црногорско медијско небо увео Пинк, Хепи, Информер: шта су емитовали и писали док нису окренули страну, као и ко је све радио за те пропагандне органе годинама или имао ауторске емисије.
ДПС је пао јер су његови противници, укључујући и оне у редовима тзв. српских странака, схватили да кад већ не могу да промене мишљење, промене тему. Тако су окренули причу на организовани криминал, корупцију, заробљену државу, истовремено пригрлили идеју чланства Црне Горе у ЕУ, помирили се са чланством у НАТО-у и са тим да за њихових живота неће видети заједно Црну Гору и Србију, осим евентуално у Европској унији.
Дакле, ако ДПС хоће да се врати на власт мора да промени тему, ако већ не може мишљење а ни грађане које би неки да претворе у народ или народе.
Извор: Вијести
