Пише: Младен Мрдаљ
Други дио можете прочитати овдје
Трећи дио можете прочитати овдје
Четврти дио можете прочитати овдје
Политичка јавност није могла остати равнодушна на суочавање једног од твораца социјалистичке револуције у Југославији с пропашћу сопственог дела. Суочавање је динамично бележено у форми дневника, а драматизовано пером књижевника. Сам Ђилас вероватно никада није прежалио што је памћен више као револуционар и политички дисидент уместо као књижевник. Када се ради о Ђиласовом односу према Хрватској у дневнику 1989 —1995, Тихомир Понош и Твртко Јаковина су истакли Ђиласова предвиђања о тешким последицама српско-хрватског сукоба по Србе у Хрватској, подвлачећи пре свега Милошевићеву одговорност. Миљенко Јерговић прати сличну линију, али се више бави личностима из Хрватске које пролазе Ђиласовим дневником и њиховим међусобним односима. Међутим, Ђиласов поглед на српско-хрватске односе је битно сложенији. Тако он на самом почетку дневника, првог дана нове 1989. године, уз критику Милошевићеве политике, тврди да су Срби “с разлогом увређени и понижени”, а исто ће поновити амбасадору САД Цимерману (15. 6. 1989). Потом: “…положај Срба у Хрватској – фактичка асимилација и обезличење, има у себи неправедног, па тиме и запаљивог…” (5. 2. 1989). Ђилас оптужује Туђмана за претензије на БиХ и Срем, те оживљавање “десног, ‘правашког’, хрв. национализма. Напола је опрао усташе, а кад су у питању усташе, све што је напола је више него цело.” (26. 2. 1990) Дан раније пише: “…компликације око Босне – после Туђманових претензија на Босну и напола рехабилитације НДХ као ‘вековне’ тежње (лепо се окрунила та тежња!).”
Пре него потражим Ђиласове осврте на Србе у Хрватској из тог доба – пар цртица из Ђиласове историје додира с људима из Хрватске. Вероватно је прве Србе из Хрватске Ђилас упознао током студија у Београду (започетих крајем 1929), а потом у затворима краљевине Југославије. Ако их је било у комунистичким универзитетским круговима, нису били бројни ни вредни помена. Ђилас бележи да су у тим круговима доминирали Црногорци, Босанци и Херцеговци. Ђилас упознаје 1932. у Бијелом Пољу Већеслава Вилдера, Хрвата чешког порекла и блиског сарадника Светозара Прибићевића. Касније те године у затвору на Ади Циганлији упознаје усташког првака Јураја “Јуцу” Рукавину који је допремљен у групи личких Хрвата након “Велебитског устанка”.
У сремскомитровачком затвору упознаје Марка Орешковића, још једног личког Хрвата и каснијег првака комунистичког устанка. Ђилас је затим пребачен у Лепоглаву – по свему судећи његов први долазак у Хрватску. Ту ће упознати Андрију Хебранга, Александра Ранковића, Ђуру Пуцара… Ако се појављују у његовим предратним мемоарима, Срби из Хрватске су углавном безимени чувари у Лепоглави. Међутим, Ђиласа помињу у својим мемоарима два српска генерала и народна хероја из Хрватске.
Гојко Николиш, касније начелник партизанског санитета, сећа се да му је Ђилас посредно одобрио одлазак у шпански грађански рат у лето 1937. Павле Јакшић се уз доста горчине и критике осврну потцењивање значаја Седме банијске дивизије у борбама на Неретви. Ђилас је у Београду вероватно укрстио путеве и с Банијцем Филипом Кљајићем који је у том периоду био члан Окружног комитета КПЈ Београда. Уласком у Централни комитет КПЈ, Ђилас долази опет у Загреб 1938/9 и у сукобу Раде Кончара и Јосипа Краша стаје на страну првог.
У децембру 1940. Ђилас и Ранковић примају у КПЈ Раду Жигића, каснијег истакнутог првака Срба у Хрватској, задивљени његовим држањем током крвавих демонстрација у Београду. Ђилас је у рану јесен 1943. обилазио српске устаничке крајеве у Хрватској. Недалеко од Глине је одржао говор ојађеним породицама тешко пострадале Седме банијске дивизије, подсећао их је на обрасце српске борбе за слободу: Косовски мит, Карађорђа и голготу српске војске у Првом светском рату. Након посете Славонији пише, “…први пут сам осетио да су устанак и револуција нешто живо, нешто што је прожело сваку пору, саму суштину бића народа.” Судбине Милована Ђиласа и Срба у Хрватској су се судбоносно додирнуле током чувеног Другог заседања АВНОЈ-а у Јајцу, крајем новембра 1943.
Србе из Хрватске је “ставио на сто” Моша Пијаде, један од чланова партијског врха. То је целој ствари давало на тежини. Предложио је српску територијалну аутономију. Збуњеност самог врха Комунистичке партије се изражавала неугодном тишином.
Пијаде је свој став поткрепио детаљним статистикама и конкретизованим границама предложене аутономије. Додатну тежину је представљало то што су Срби из Хрватске, иако се нису нашли за тим столом, севнули у Ђиласовим мислима као борци који су “служили храбро у устанку”. Ђилас није дописао, мада су тога сви били свесни, да су Срби у НДХ већ тада били и међу највећим цивилним жртвама. Па ипак, Ђилас је неугодну тишину прекинуо потакнут потиштеношћу Јосипа Броза: Можда је, као Хрват, сматрао неумесним да се супротстави тој идеји, можда су се у нјему сукобљавале мисли. Ја сам био први који се успротивио Пијадином предлогу: одељена територија је била неприродна, без средишта или одрживости, а уз то је давала гориво хрватском национализму. Кардељ се одмах сложио. Пијаде је имао углед најгорљивијег Србина међу нама али га је Ранковић потиснуо тврдњом да Срби и Хрвати нису толико различити да би морали делити сваки округ. Тито је мирно прихватио наш став, убацујући класну мотивацију: “Код нас ће то бити више административна подела, уместо чврстих граница, као што је то било код буржоазије.”
Незахвално је бавити се контрафактуалном историјом, код нас познатијом као “шта би било кад би било”. Чувени историчар Нил Фергусон, заговорник контрафактуалног историјског метода, је тврдио како би “требало размотрити као уверљиве или вероватне само оне алтернативе за које можемо показати, на темељу тадашњих доказа да су их тадашњи актери заиста разматрали”.
Тешко је не запитати се како би изгледала историја Југославије уопште, а посебно Срба у Хрватској, да 32-годишњи комунистички првак, страсни студент књижевности и још страснији комуниста, није дао правац у критичним секундама тешке тишине над одлуком о српској територијалној аутономији у Хрватској. Да ли би се слична аутономија можда репродуковала и у Босни и Херцеговини и другде? Да ли би реципроцитет Крајина – Косово, те на исти начин повезани судови других могућих унутар-републичких аутономија, обесхрабривали центрипеталне силе конфедерализације страхом институционализованог реципроцитета? Или би се распад СФРЈ, ако бисмо чак и прихватили историјски детерминизам који Фергусон одбацује, десио много мирније и по другачијим границама? Или би се Срби у Хрватској опет нашли у истом раскораку? Никада нећемо сазнати. Иако је Броз тада покушао одлуку оправдати “класном мотивацијом”, из Ђиласовог кратког осврта видимо да је међунационални баланс био главно начело: српска територијална аутономија у Хрватској би “дала гориво” хрватском национализму, док би аутономија Босне и Херцеговине унутар Србије или Хрватске “само потакла будуће сукобе и лишила Муслимане њихове индивидуалности”.
Извор: Трагови – часопис Архива Срба у Хрватској, год 7, бр 1(2024)
