Пише: Јела Џомба
Испред препуног Саборног храма Перовић је говорио да гдје год да се налазимо добро нам је, пошто постојимо, а живот је, како наглашава, дар од Бога, поклон.
„Добро је што живимо, добро је што нам се Бог открива и добро је што ћемо тек да видимо оно најбоље што је Бог припремио за нас. Значи, ми смо у неком ипак стању чекања. Требамо прије свега да имамо захвалност за то што имамо у животу“, рекао је на почетку разговора за Директ парох Гојко Перовић.
Сматра да наше све чешће одсуство из свакодневног живота и уживања у тренутку, произилази из заборава о настанку.
„Ако смо заборавили да смо даровани, да је овај живот дар од Бога, тај заборав вуче и други заборав. Да онда не знамо ни шта ће нам овај живот“, каже нам протојереј-ставрофор Перовић додајући да из незадовољства оним што добијамо, уз медијско и идеолошко хушкање да све треба промијенити, долазимо до тога да, како каже „Ја нисам тај који сам, ова земља није та која је, овај вијек није тај који је – хоћу нешто друго“.
Ипак, наглашава да није свака жеља за промјеном лоша.
„Пјесници, књижевници, умјетници, сањајући о неком бољем животу и пјевајући о њему, у ствари нам на неки начин наговјештавају тај будући вијек на који нас Бог позива. Али, заборављајући на Бога, ми заборављамо и шта је наша функција у овом дану, у овом граду, у овом тренутку“, истиче Перовић.
Разговор као лијек
Један од проблема овог тренутка, сматра да је и то што све више комуницирамо посредством екрана, док све мање разговарамо једни са другима. Управо зато, каже, повратак живом разговору може бити својеврстан лијек.
„Можемо помоћи другоме тако што ћемо се обратити човјеку, да га позовемо. Ако је негдје залутао и отишао негдје мислима, да му кажемо: да нећеш данас са мном на кафу? ‘Ајде, дођи код мене, долазим код тебе, ајмо нешто да урадимо”“, каже Перовић.
О. Гојко Перовић: „Лажни свједоци данас звоцају на све стране“
“Живимо у времену велике магле”
Друштвене мреже, додаје, стварају својеврсну „маглу“ комуникације у којој човјек често више не разговара са људима, већ само објављује садржај и прати број прегледа и лајкова.
„Ми тренутно живимо у времену велике магле, у некој квазикомуникацији. Идемо кроз простор који је облијепљен разним лозинкама, изрекама, поставкама. Значи, човјек избаци нешто што има и више њега не занима ко је ту поруку прихватио. Занима га можда број прегледа, број лајкова, али он нема потребу да комуницира с људима који су ту поруку прихватили“, прича наш саговорник, додајући да смо постали као неки усамљени умјетници или научници који нешто истражују.
Зато, поручује, треба поново успостављати конкретне односе са људима око себе.
„Попричај с мајстором који је дошао да ти поправи климу, назови брата, испланирај да проведеш два дана са својом породицом, пријатељима, тако нешто – унеси људе у други живот. Биће времена за телефон и за мрежу“, каже Перовић.
Иако признаје да данас можда дјелује као да смо изгубили навику разговора без телефона, сматра да човјек ту потребу не може трајно изгубити.
„И онај најзатупљенији човјек друштвеним мрежама и телефонима једног ће се јутра пробудити и рећи: дај више ово, не може се ово читати, све једно и исто, дај да нешто промијеним. Јесмо као нека корона, као нека епидемија тренутно и личимо као да смо све заборавили, али немогуће. Мислим да ипак Бог стоји за овај пројекат који се зове човјек“, истиче наш саговорник.
Парох Перовић је и сам присутан на друштвеним мрежама, гдје говори о вјери и духовним темама. Каже да таква комуникација може имати позитиван ефекат.
„Чуо сам људе да су, слушајући неког свештеника или неку емисију на духовне теме, рекли да им се нешто отворило, спојило, покренуло у њима, што можда не би стигло у овом облику“, каже Перовић, и наводи да је непосредно пред наш разговор имао ситуацију у којој му је младић пришао само да би се фотографисали, док за предавање није био заинтересован.
Тако да и саме друштвене мреже имају двије стране, доносе и нове проблеме. Људи и за постављање питања преко екрана могу имати страх да ће оно бити јавно објављено и да ће им се други због тога ругати.
„И та могућност комуникације рађа неке нове страхове“, каже Перовић.
Зато, без обзира на развој технологије, сматра да друштвене мреже не могу замијенити живу заједницу.
Технологија је, каже, и раније мијењала начин на који се вјера преноси. Појава штампарије, развој науке, археолошка открића и проналажење старих текстова утицали су на начин на који данас разумијемо библијско вријеме.
„И данас та експанзија комуникативности преко друштвених мрежа сигурно доста тога доноси доброг и то је јасно“, каже Перовић и додаје да постоји нешто што друштвене мреже ипак не могу замијенити.
„Сви ти људи са свих тих Фејсбук објава, група опет се на крају недјељом налазе у цркви. Ту се срећу, ту разговарају и одатле планирају нове разговоре: када ћемо се видјети“, каже Перовић.
Управо зато сматра да би требало развијати другачији однос према телефону и друштвеним мрежама.
„Стварно мислим да би требало да развијемо неку дисциплину ми у цркви, да телефон и друштвене мреже користимо за договарање виђења, а не за разговарање“, истиче Перовић.
Без обзира на то колико се комуникација сели на екране, каже наш саговорник, човјеку ће и даље бити потребан човјек којег може да види, чује, позове на кафу и са којим може да разговара уживо.
„Опет на крају ти преостаје најпаметније да одеш у цркву код онога твога попа кога ћеш да видиш, кога можеш да опипаш и да му се обратиш, да попијеш с њим кафу и ракију, да га позовеш кући. Ако га ниси уживо видио и чуо, не знаш да ли је истинито што је објављено о њему. Толика гомила фалсификата и лажи довешће до тога да се опет морамо вратити у реални простор“, закључује наш саговорник.
Предавањем „Добро нам је овдје бити“, које је организовала Епархија захумско-херцеговачка и приморска Црквена општина требињска, почело је обиљежавање Преображенских свечаности у Требињу.
Модератор јучерашњег предавања био је ђакон Бранислав Рајковић.
Извор: Директ Портал
