Пише: Вук Бачановић
Постоје људи који живе од свога рада, постоје људи који живе од туђег рада, а затим хушкачки политичари који живе искључиво од производње историјских непријатеља. Милорад Додик је одавно постао ударник те индустријске гране. Код њега су формулације попут „вјековни непријатељи“, „истински непријатељи“, „наши непријатељи“ постале нешто између поштапалице и поздрава. Добар дан. Добар дан. Ко су данас вјековни непријатељи? На недавно „врло важној“ трибини у Источном Сарајеву смо добили прецизан одговор: Муслимани. Хвала, пријатно. Сутра поново.
Међутим, оваква банализација није искључиво Додикова. Она се већ деценијама провлачи кроз добар дио бошњачке десничарске медијске сцене, од Хајата и Става до Аваза, гдје се цјелокупна предмодерна и модерна српска историја често своди на једну велику антимуслиманску завјеру која траје вијековима још од Свето Саве и, ето, никако да се умори. Таква банализација не почива само на политичкој пропаганди него и на радовима аутора попут некадашњег СДА истакнутог интелектуалца Расима Муминовића, који је Србе описивао као „најкрволочније животиње“, гентска „чудовишта која нису ни људи ни пси“ и „људе-гориле“, нудећи читавом народу колективну психијатријску дијагнозу и квазибиолошку класификацију умјесто историјске анализе. Није зато чудо што су сличне представе касније налазиле одјека и код Абдулаха Сидрана, који је тврдио да Срби већ двјеста година раде на томе да његовог народа не буде – теза коју би, као и Додикову, лако побио ученик 9. разреда основне школе који је савладао базичну историјску хронологију 19. и 20. вијека.
Вук Бачановић: Кратка историја народа који је случајно залутао у сопствену прошлост
Између те тезе и Додикових „вјековних непријатеља“ разлика је углавном у заставама, или страначким обиљежјима, испод којих се изговарају; механизам је остао исти.
Проблем је што појам „вјековни непријатељ“ није исто што и кафанска опаска или страначки слоган. То је једна од најтежих могућих историјских квалификација. Ако је неко заиста вјековни непријатељ неког народа, онда говоримо о трајној, континуираној и суштинској супротстављености кроз читаве историјске епохе. Говоримо о нечему што би се могло упоредити са односом Рима и Картагине, Енглеске и Француске у доба стогодишњих ратова или Османског царства и Хабзбуршке монархије. То није термин који се разбацује сваки пут када треба попунити медијски простор између двије конференције за штампу.
Наравно, историју Балкана не треба романтизовати. Срби у Босни и Срби генерално и босански муслимани нису провели претходних пет стотина година у идиличној разгледници братства, љубави и заједничког печења ракије поред ријеке. Османски период оставио је дубоке ожиљке и различита историјска искуства. Босански муслимани су били интегрисани у османски империјални поредак као његов локални ослонац и управљач, док су Срби, растрзани између Османлија и Хабзбурговаца, о османско-хабзбуршким ратовима, надајући се неком облику националне аутономије, најчешће бирали хабзбуршку страну. Касније је, у процесу деветнестовијековног слабљења Османског царства и осамостаљења Србије, доминантан дио босанскомуслиманске политичке елите своју стратегију често градио тражећи заштиту и покровитељство спољних сила, од Беча, преко Берлина, а у процесу распада Југославије Вашингтона и Брисела. То су историјске чињеница која заиста заслужује озбиљну анализу, а не уљепшавање. Али таква анализа мора почети од елементарног разумијевања да се историјски процеси не могу свести на издвајање најмрачнијих епизода из прошлости и њихово накнадно убацивање у теорију о унапријед задатом злочиначком континуитету. Јер ако бисмо историју било којег народа читали искључиво кроз његове ратове, злочине, покоље, прогоне и пропагандно генерисане мржње, онда би читава људска прошлост изгледала као непрекидна хроника колективног лудила.
Управо зато је опасно користити терминологију која припада деветнаестом вијеку – а поготово ону из ранијих раздобља – за опис стварности двадесет првог. Данашњи односи Срба и Бошњака не одвијају се у оквирима неке прастаре геополитичке борбе. Они се одвијају у простору у којем су и Београд, Бања Лука и Сарајево, свако на свој начин, дубоко увучени у исте структуре спољне политичке, безбједносне и економске зависности. Обичан човјек у Бањалуци, Источном Сарајеву, Тузли или Зеници данас не живи под притиском некаквог средњовјековног непријатеља, него под притиском истих кредитних институција, истих међународних агенција, истих геополитичких пројеката и истих локалних политичких каста које од тих пројеката живе.
Заправо, највећа трагикомедија читаве приче лежи у томе што се политичке елите у Сарајеву и Београду већ деценијама представљају као смртни противници, док истовремено егзистирају унутар истог система зависности. Сва три центра зависе од истих кредитних аранжмана међународних финансијских институција, од истих европских интеграционих механизама, од истих безбједносних структура, од истих дипломатских центара који одређују границе прихватљивог политичког понашања. Обје економије почивају на периферном положају у европској подјели рада, на јефтиној радној снази, дознакама и задуживању, а не на стварној производној и технолошкој самосталности. Чак и када се јавно заклињу у међусобно непомирљиве националне визије, политичке класе у Сарајеву и Београду у пракси функционишу као локални управници истог ширег поретка.
Зато је прича о „вјековним непријатељима“ данас толико бизарна. Јер вјековни непријатељи обично воде борбу око власти над територијом и ресурсима. Данас ни Сарајево ни Бањалука ни Београд не одлучују самостално ни о најважнијим економским, ни о најважнијим безбједносним, а консеквентно ни о најважнијим политичким питањима. Они више подсјећају на два станара који се непрестано свађају око дезена тапета у изнајмљеном стану.
Једни генеришу патолошку србофобију, према којој Срби у својој историји нису радили ништа друго осим планирали геноцид, а други исламофобију према којој Бошњаци никада нису радили ништа друго осим планирали како да што више невјерника, конкретно Срба, набију на колац. Једни сваког јутра буде свој народ причама о неоосманској зеленој трансверзали – тој страшној аждаји која се, када се мало боље погледа, своди на 23 одсто дејтонског протектората са катастрофалним наталитетом и становништвом које се исељава брже него што се обнавља.
Други свој народ успављују бајком о великосрпском хегемону који само што поново није покуцао на врата, иако се ради о држави чија политичка класа већ деценијама пажљиво ослушкује шта о кључним питањима мисле стране амбасаде, прије свих америчка, чак до тачке неформалног признања Косова. Катастрофа се најављује у наставцима, као бескрајна сапуница за политички недораслу публику која никако да схвати о чему се ради: увијек сљедећа епизода, никада расплет.
Зато би можда било корисно да се, прије него што се поново потегне синтагма „вјековни непријатељи“, постави једно једноставно питање: ако су Бошњаци и Срби заиста једни другима највећи историјски непријатељи, како то да су данас и једни и други подређени истим центрима моћи, зависни од истих спољних арбитара и заробљени у истом политичком циркусу?
Можда је проблем у томе што су господари шатора одавно нестали из видокруга, а да публика то није ни примијетила, заокупљена кловновима који се већ дуже од тридесет година гађају истим трулим парадајзом и сваки пут то представљају као уникатни историјски догађај. Уосталом, погледајмо какву нам будућност нуде трговци „вјековним непријатељима“. Срби треба да вјерују да иза сваке бошњачке политичке иницијативе стоји завјера против њиховог постојања. Бошњаци треба да вјерују да иза сваког српског политичког захтјева вреба нови план за њихово уништење. Тако добијамо друштва у којима људи све мање читају књиге, а све више умишљају да једни другима читају мисли; све мање разумију како функционишу економија, држава и међународни односи, а све више су увјерени да су дешифровали тајне планове својих комшија. То је савршен свијет за демагоге, страначке медије и политичке предузетнике страха.
Зато је први услов сваке озбиљне српско-бошњачке политике помирења одбацивање кретенских тумачења историје. Не само због тога што су она увредљива, него зато што су интелектуално биједна. Историја народа није криминалистички досије у којем се једном за свагда пронађе кривац, нити је каталог националних карактерних мана. Она је сложен процес у којем се мијешају интереси, империје, економија, религија, идеологије, страхови и гола борба за опстанак. Ко год – а то је главнина политичких елита и једног другог народа – вам нуди једноставно објашњење за пет стотина година балканске историје, готово сигурно вас покушава направити идиотом. А на овим просторима је већ и превише оних који живе од туђе наивности да бисмо им и даље добровољно давали посао.
Вук Бачановић: Тог дана од нас се оте Света Тројица мостарска
Јер када би Срби и Бошњаци колективно заиста били оно што о њима говоре њихови хушкачки демагози, одавно не би било ни Срба ни Бошњака јер би се међусобно истријебили. Итекако су имали прилике да то једни другима учине у више наврата – па нису, јер мрачни историјски режими нису константе цјелокупне историје било које популације. Ствар је у томе што је стварни историјски процес увијек био далеко сложенији од пропагандних карикатура које се о њему цртају. И управо због тога је крајње вријеме да политике оба народа почну размишљати изван зачараног круга међусобних оптужби и такмичења у колективним траумама.
Историја малих балканских народа има једну готово непромијењену константу: током већег дијела свога постојања они су далеко чешће били објекти туђих геополитичких пројеката него субјекти властите историје. Зато основно политичко питање двадесет првог вијека није како доказати да је онај други вјековни непријатељ, него како изградити довољно политичке зрелости да се заједнички одупре механизмима зависности, подјела и манипулација који су и једне и друге тако дуго држали у улози статиста у туђим представама.
