Прочитах јуче на „Журналу“ одличну анализу Александра Ђокића на тему чију игру и за чији интерес прича Ненад Чанак.
Ту је све одлично посложено, готово сувом фактографијом насликано. И ту нема шта да се дода.
Мени је, када је ријеч о овој нападној и напраситој медијској појави ријеч, други проблем – проблем.
Зашто било ко даје икакав значај овом медијском шралатану и естрадном политиканту, којим осим пуке физичке не посједује никакву другу тежину.
Била је једна врло ефектна шала након посљедњих избора у Никшићу када је за изборни резултат Социјалдемократске партије речено „ и ‘кравица’ је јача од СДП-а“.
На челу те партије, која у процентима у бирачком тијелу Црне Горе сада има знатно мање гласача него поменута вареника јединица млијечне масти, је наочити Рашко Коњевић. И толико јаки Рашко јачи је у политичком смислу од Чанка у Србији. Он тамо има јачину сличну једном још разблаженијем млијечном производу, јогурту ‘баланс’.
Е ето тај и такав Чанак има у нечијој извитопереној свијести у Црној Гори има значај да са њим покушава нешто да постигне. Да безначајни Чанак и Мило са комбијем „богоугодница“ покушају уништити Митрополију црногорску која је преживјела вјекове и најокрутније освајаче.
Баш треба бити добрано туп, или омамљен каквим бананама да, макар био и комуниста, у неколико мјесеци два пута кренеш на цркву, а посљедњи пут си се одбио као од зида. Или ти је догорело до ноката па губиш контролу и као маче кад га сатјераш у ћошак па нема куд и једнако режи и на пса и на човјека. А спаса нема.
Може ли ико замислити да му у ичему озбиљноме од користи може бити Чанак који у Србији ради као ководитељ, на ружичастој и жутој телевизији. И то само кад Шешељ закасни на исти посао.
Али нећемо више о гломазном Чанку и оволико му је превише. Помислиће да га је неко уочио и да нешто значи. Сад ћемо мало о обичном плитком чанку. Много тога се крије у именима и етимологији. Давно је речено да име одређује човјека.
Ако би се посмтрало име онда би овај ненад и само он са тим именом потпуно био одређен именом. Од њега се не надаш ничему пристојноме.
Када је ријеч о појму чанак језикословци кажу да је то плитка обично дрвена посуда у коју се сипа каква чорба или вариво.
Кад већ поменух вариво сјетих се једне кратке пјесме нашег великог пјесника Љубомира Симовића у којој је кратко и ефектно објашњено је ли гори онај који се продаје или онај који купује.
[story_box image=““ style=“horizontal“ title=““ link=““ target=“_blank“ animate=““]
„За парче хлеба
и тањир јаније
неком да се продаш
погано је.
Ал за тањир купуса
или бораније
неког да купујеш –
то је поганије
[/story_box]
Кад већ поменух чанак у њега може да се сипа свакаква чорба и ваља то понекад јер је плитак па се брзо охлади, али исто тако се лако и проспе.
П.С. Цетињани су у знак добродошлице Чанку јуче одмах сковали ефектну досјетку „какав је за на Његуше“.
Журнал
