Нико од нас не зна тачно шта је човек. Као што се Шекспир и Пушкин изучавају у односу на оно шта су написали, тако неко може да изучава неку Јелену у односу на то шта му и колико значи. Пре свега шта Јелена јесте. Јеленологија се директно наставља на еротологију јер представља душевно размишљање о неком конкретном. О укупном дискурсу неке Јелене. Филозофија се рађа из дивљења, а Јелена је много дивнија од појаве атома, молекула било какве хемије, физике, термодинамике… Она је чудо за себе и може да изазове љубав, као и појавност сваког од нас.
Оглед из утемељења нове науке1
1. Јеленологија је, за разлику од већине других наука, наука о једном једином човеку, који се даље у књизи именује Јелена.
2. Науке о једном човеку, на пример, шекспирологија, наполеонологија, пушкинологија, марксологија и сличне, изучавају као по правилу, допринос датог човека историји, књижевности, религији, друштвеној мисли итд. За разлику од свих тих истакнутих људи, занимљивих по томе шта су урадили, Јелена је занимљива сама по себи.
3. Kолико је биће само по себи изнад својих појединачних испољавања, толико је јеленологија изнад пушкинистике, неполеонистике и осталих дисциплина, које се односе на јединствена достигнућа, а не на само постојање појединачног. Јеленологија изучава, не оно што је Јелена постигла, у чему се испољиља, него оно што је она сама по себи, независно од било чега, просто зато што она јесте. Јеленологија је прва самостална наука о јединственом створењу, које задивљује тиме што оно јесте, а не само оним што је постало или је могло да буде.
4. По Аристотеловом мишљењу, извор сваког познања је дивљење („јер и сада и раније, дивљење побуђује људе на филозофирање… онај који је изненађен и задивљен, сматра себе за незналицу…“2). Према томе најважније науке настају из највећег дивљења. Очигледно је да Јелена задивљује људе, који је макар мало познају, и то много више него свет неких молекула, гасова или бројева, чијим су дивљењем настале велике науке: физика, хемија и математика. Требало би бити сасвим неосетљив па да, кад једном видиш Јелену, не осетиш дивљење према њој, а пошто се задивиш – да своје дивљење не развијеш до читавог система познања, који одговара невероватној сложености предмета.
5. Ако је судити по почетном импулсу, односно по снази дивљења, онда јеленологија својим поступним развитком мора надмашити све остале науке и постати најважнија наука, која ће све њихове неусклађене напоре подводити под заједнички именилац. Физика, математика, историја, теорија уметности – све су занимљиве и поучне, пре свега, зато што помажу да се спозна свет, у коме би се могла појавити Јелена.
6. Нису сви у стању да се диве у истој мери; али, онај ко се двоумио више од осталих, прошао кроз различите стадијуме спознавања и, ипак, остао незналица – њему, заувек задивљеном, сигурно може да се повери заснивање нове науке. Човечанство, убеђено у снагу његовог неразумевања, дужно је да му призна то право. Ако он сматра себе за неупућеног и необученог, значи, науци у његовом лицу предстоји најбољи пут.
7. Свака наука почиње од одређеног скупа појмова, а завршава се довођењем тих појмова у систем, који целовито открива свој предмет. У датом случају предстоји нам повезивање следећих појмова, који откривају Јеленин спољашњи и унутрашњи свет:
а) нијанса плаве и зелене боје очију у општем сивом колориту;
б) приврженост псу званом Ака;
ц) ноћу куца у стану, поготову у време пуног месеца;
д) жеља да ради као неговатељица у старачком дому;
е) узак круг комуникације, уз спремност да лако склапа нова познанства;
ф) одвратност према путовању метроом и ношењу капа, марама и шешира;
г) веровање у астролошке знакове, а такође снажно осећање судбине, мада му се не покорава увек;
х) потреба да изнова чита Селинџерову књигу Ловац у житу и љубав према поезији М. Цветајеве;
и) обиље свакодневно променљивих животних планова, од пресељења у други стан до пресељења у другу државу;
ј) жеља да буде на обали мора у тренутку кад стиже на обалу реке;
к) посебно интересовање за писца Фјодора Сологуба и концепцију демонског у његовом стваралаштву;
л) осећај одсуства сопствене личности и необјашњивости својих поступака;
м) загонетан однос унутрашње блискости и спољашње отуђености од субјекта по имену И. (…)3
н) неверовање у то да би се на свету нашао макар један човек, спреман да ишта жртвује ради ње, на пример, живот…
8. Несумњиво, сва наведена обележја, од „а“ до „ш“ („а – „я“)4, усклађују се само у једном једином створењу на свету, званом Јелена, и само захваљујући њему постижу узајамну повезаност и општи смисао. Никада, нигде и ничим другим не би се могли повезати и чинити једну целину: пас Ака и писац Селинџер, жеља да буде на обали мора и да ради као неговатељица у старачком дому – управо такву целину у којој те појаве постају најнеочекиваније и најпримамљивије за изучавање.
9. У Јелени се открива нова реалност, непозната пређашњим наукама, реалност у којој је амерички писац ближи псу авлијанеру него било којем другом америчком писцу, а путовање испод земље ближе ношењу капе него путовању било којим надземним превозним средством. Ова загонетна реалност, необјашњива методама других наука, захтева посебан филозофско-поетички приступ стварању нове науке, која одговара најстрожим критеријумима јединичности. Зоологија и наука о књижевности, медицина и географија – ето на каквој раскрсници дисциплина настаје јеленологија, у појединостима несводљива ни на једну од њих.
10. Јеленологија је интегрална област научног знања, које се, у својој окренутости појединачном, служи резултатима општих наука, али се не ограничава на њих, јер је Јелена неупоредиво више од било којих уопштавања, представљајући собом изузетак од свих правила и правило за многе изузетке. У развитку јеленологије основни допринос дају Јеленини пријатељи и познаваоци, у складу са продубљивањем својих спознаја о њој. Постепено се образује средина интерпрофесионалне комуникације, која обједињава физичаре и математићаре, лингвисте и књижевнике, психологе и социологе, астрологе и морепловце – све који су се својим посебним путем приближили непознатој величини загонетке и нашли у јеленологији везивну нит за неповезана знања о свету.
11. Циљ јеленологије је не само проширење наших општих знања о свету него и увођење метода и критеријума, створених приликом проучавања Јелене, у сферу других дисциплина. Ако је већ Јелена занимљива сама по себи, онда и предмети других дисциплина морају носити на себи печат тог интересовања и садржати у себи нека Јеленина својства и одразе њене личности. На пример, требало би да се грађевинар заинтересује за Јеленин одлучно негативан однос према према подземним саобраћајницама. Футурологе неизоставно мора да привуче обиље променљивих сценарија с темом будућности, која је карактеристична пре свега за Јелену, али и за читаво човечанство. Стручњаке за пејзаже ће несумњиво заинтересовати Јеленин допринос пејзажним својствима облака, као и њихов обликотворни однос према земаљским пејзажима – поглед који понекад дозволи себи да подели са И.
И независно од тога хоће ли Јеленина дисертација дати значајан допринос сологубологији, јеленологија ће неминовно утицати на развитак те неразвијене дисциплине. Јер специјално интересовање, које показује Јелена према Фјодору Сологубу, дубоко описује својеврсност његове уметничке концепције демоског и претпоставља могућност нових метафизичких, психолошких, митолошких и осталих тумачења тог проблема, у складу са комплексним карактером саме науке о Јелени. (За следећа истраживања препоручују се, поготову, теме: „Ака и лик пса у стваралаштву Ф. Сологуба“; „Склоп зелене, плаве и сиве боје на палети боја Ф. Сологуба“;) „Недотимка и месец у делима Ф. Сологуба, у вези са ноћним куцањем у Јеленином стану“ итд.).
12. Требало би нагласити посебан значај горепоменутих тачака (в. тезу 7) за развитак следећих дисциплина:
– тачке а) за развитак сликарства и теорије уметности;
– тачке б) за нова теоријска истраживања кинологије (поготову у области изучавања паса авлијанера);
– тачке в) за фактичко заснивање окултних наука
– тачке г) за развитак геронтологије и лекарске деонтологије;
– итд. и сл.
Јеленологија је у стању да напаја све науке, зато што је у Јелени садржано оно непознато, што је у стању да све сњих обнавља изазивајући даље дивљење, тако да предмет јеленологије постаје све тајанственији, стварајући сфере јасноће у другим врстама познања.
13. Свака ствар има у себи нешто јеленолико, зато, док шеташ у градској гужви или пустој шуми, у било којим условима и различитим поводима, дође ти да изговараш име Јелена, везујући га
– и за облак, зато што је он уопште као Јелена;
– и за траву, зато што је зелена као Јеленине очи;
– и за језеро, зато што се замагљује као Јеленине очи:
– и за мрава, зато што је Јелена упоредила са њим свој свакидасњи живот;
– и за дрво, зато што му се стабло савија од ветра и дели на све тање гране, као Јеленина судбина;
– и за асфалт, зато што се Јелена често загледа у њега док лута сагнуте главе;
– и за трамвај, зато што је Јелена некад трамвајем одлазила у госте код И.;
– и за било којег пролазника, зато што може видети Јелену и дивити јој се, само кад би имао среће да је сусретне. Јеленолошки аспект свих ствари открива се у њима доступном, али не и достижном савршенству: бити поред Јелене и потребан Јелени.
14. Један од фундаменталних појмова јеленологије – „чедност игре“ или „чистота завођења“ – испољава се у мноштву раније примећених и крајње противречних феномена, као што су:
– зеленило шуме и плаветнило неба, опосредовани прозирносивим, мутносветлуцавим ваздухом њених очију;
– повећан егоцентризам без егоизма; „ја“ у свему, али без ичега за себе;
– чврстина карактера упоредо са попустљивошћу воље, спремне да се бави свачим а да се не потчињава ничему;
– тежња да се оптерети корисним радом и – лакоћа игнорисања како рада, тако и сваке користи;
– чудновата, истргнута слика разговора, у којој реченице говоре мање од речи, а речи мање од паузе, али још веће значење имају:
–
1) кораци,
2) погледи,
3) додири,
4) стања природе,
5) успомене,
6) годишње доба,
7) положај облака,
8) ствари на које наилази,
9) неисказане мисли,
10) потајне жеље,
11) погођене жеље итд.
15. Свака црта у Јелени испољава се тек толико да би направила контраст другој црти – у сваком случају, то сматрају неки стручњаци. Други мисле да је Јелена кротка, одана и драга особа, која се просто још није пробудила из пре(д)животног сна и зато доживљава ођедном све стадијуме органског развитка личности, укључујући ларву, чауру и лептира. За сада је прерано разграничавати те стадијуме: ларве-кокете, чауре-циника и лептирице-принцезе, али је очигледна њихова поступна метаморфоза, од које ће усхоро прхнути крилата душа. Трећи стручњаци-јеленолози виде основну специфичност проучаване појаве у њеној раној очараности, која је довела до фиксације на дечјим стадијумима развитка. Четврти у том лукавом сплету невиности и заводљивости налазе мрежу за хватање неискусних, али надахнутих душа и за изливање њихове стваралачке енергије у женствену утробу васионе. Без обзира на ову борбу различитих школа и праваца у јеленологији, сви стручњаци су сагласни у томе да им је познање, као чин спајања спознаваоца са предметом познања, још недоступно; и та иста недомица, која им подстиче ум, јесте и несавладива преграда за ум.
16. Сасвим недавно, међу јеленолозима се развила страшна јерес, која подлеже изопштењу из велике науке. По тој веронауци, Јелена јесте љубав и ништа друго осим љубави, а пошто се слично само сличним (с)познаје, онда је јеленологија искључиво растућа љубав према Јелени – виши од свих могућних чинова (с)познања.
17. Међутим, сви ти јеретици који инсистирају на спознајном значењу своје љубави према Јелени не наводе ни најмањи убедљив доказ да Јелена јесте љубав. Непостојање доказа оправдава се тиме што откривење тог Јелениног скривеног својства може да потиче једино од ње лично. Најузвишенија дужност истрајних јеретика јесте стрпљиво чекање тог пројављивања, које ће постати постати потврда истинитости њихове вере.
18. Оно што је за науку доказ, то је за веру – жртва, и томе се више нема шта додати, јер сам стигао до тачке „ш“ (я – „ја“).5
***
1 Овај фрагмент је један од послеђњих у рукописном наслеђу Ивана Соловјова. Што се тиче форме строгих теза, објашњење за њу можемо наћи у другом раду Ивана Соловјова: „Форма мора да противречи садржини, и што је више страсти у једној, тиме је мање страсти у другој“ (есеј „Стил као незгода“).
2 Аростотель. Сочинения в 4 тт., т. 1. Москва, 1975, с. 69.
3 Из списка искључујемо оне тачке (од „љ“ до „у“), које се односе на интиман живот конкретног лица. Што се тиче међусобног односа „појединачног“ и „општег“ у имену Јелена, овде можемо навести мишљење Ивана Соловјова о његовом великом презимењаку Владимиру Соловјову: „Он је створио своју софиологију (учење о вечној женствености, о премудрости Божијој – М. Е.) само зато што је читавог живота био заљубљен у Софију Хитрово. Софиологија је учење о тој Софији.“
4 я – „Ја“ последње је слово у руској азбуци. (Прим. прев,)
5 Има у виду тачку „ш“ (я – „ја“) из тезе 7, која вероватно много тога објашњава не само у науци о Јелени него и у судбину самог Ивана Соловјова.
Тачка „ш “ (я – „ја“) има још и посебан значај у размишљањима Ивана Соловјова као тачка исцрпљивања говора. Види одломак из његовог текста „Семиотика ћутања“: „’Ја’ (я) јесте јединствен језички знак, у којем се субјекат казивања подудара са својим објектом. Самим тим се превазилази двојност самог знака (разлика између означеника и означитеља), па, према томе, укидају се начела језика као система знакова. Реч ’ја’ више није знак у уобичајеном значењу, то је пре граница између знака и незнака, прелаз из говора у ћутање. Речју „ја“ озвучена је тишина.“
Извор: arkadijski.blogspot
