One koji, uprkos dokazima, veruju da kapitalizam može biti uspešan i istovremeno etičan, i sebe obmanjuju izmišljanjem „akcionarskog kapitalizma“, „odgovornog poslovanja“, „etično proizvedene kafe ili tekstila“ i sličnog, TV serija „Naslednici“ lišava takvog uverenja i to krajnje nemilosrdno
Ono što nam TV serija „Naslednici” predočava je kraj iluzije o etičnom kapitalizmu. Njene teme su iste one koje su se pojavile na počecima komercijalnog društva i o kojima su raspravljali Bernard Mandevil i Adam Smit. Pitanje je bilo sledeće: može li se nekontrolisano prepuštanje onome što konvencionalno nazivamo porocima, kao što su strast za moći i bogatstvom, pomiriti s postojanjem društva zasnovanog na etičkim principima? Može li društvo koje sticanje bogatstva uzdiže na pijedestal i predstavlja ga kao najpoželjniji socijalni atribut, a bogataše smatra uzorima – biti etično?
Ovde je važno napraviti razliku između etičnog društva i društva u kome se sticanje bogatstva odvija u okviru zakonskih pravila. Prema Hajeku, govor o „pravednom“ profitu nema smisla (niti etika uopšte treba da bude uključena u rasuđivanje o tome kako se profiti na tržištu stiču); bitno je samo da li se poštuju pravila igre. Međutim, to ne znači da je sticanje profita uz poštovanje pravila igre dovoljno da društvo učini moralnim.
Adam Smit je, kritikujući ono što u knjizi „Vizije nejednakosti – Od Francuske revolucije do kraja Hladnog rata“ nazivam „realno postojećim kapitalizmom“, odnosno način sticanja bogatstva porobljavanjem ljudi, pljačkom, monopolom ili sirovom politikom, on je i dalje – u pozadini — držao otvorenom mogućnost da komercijalno društvo može biti i etično. Da bi bilo etično, ono mora mora da ograniči moć i uopšte mogućnost njene upotrebe. Moć se pojavljuje kao politički posredovana sposobnost da se nametnu svoje preferencije ili kao mogućnost da se drugima, za nadoknadu, naredi da rade ono što želimo. Upotreba moći za ovu svrhu može se svesti na minimum ako postoji puna konkurencija tako da akteri ne mogu da utiču na cene i uslove pod kojima prodaju svoju robu. Ovo isključuje monopole, oligopole i ekonomsku moć izvedenu iz političke. Ali pored tržišta, važno je minimizirati korišćenje moći i unutar kompanija. Kompanije su, posebno one velike, hijerarhijski ustrojene. Kada su hijerarhijski ustrojene, onda moć onih na nižim nivoima postaje mala, dok se moć onih na vrhu proporcionalno uvećava.
„Kapitalistički ideal“ Adama Smita koji bi kombinovao efikasnost i zastupništvo mogao bi da se ostvari u malim kompanijama, onim u porodičnom vlasništvu ili s malo zaposlenih, što bi omogućilo da zaposleni imaju pravo glasa i smanjilo bi moć vlasnika kapitala, te omogućilo nadmetanje pod jednakim uslovima sa stotinama sličnih kompanija. Tada bi došlo do disperzije moći i svačija bi bila kontrolom slične moći ostalih aktera na tržištu. Takvo društvo nikada ne bi dozvolilo da „gospodari“ postanu dovoljno moćni da diktiraju političke odluke, čime bi se uspostavila i politička ravnopravnost.
Problem je u tome što je današnji kapitalizam sve samo ne takav mali „etični kapitalizam“. Naš svet je, naprotiv, svet velikih korporacija, monopola, žestoke konkurencije između korporacija kao i unutar njih, gde radnici nemaju pravo da donose bilo kakve odluke niti da utiču na proces proizvodnje, pa su tako od njega otuđeni. To je svet ekstremne komercijalizacije i hijerarhijskih odnosa. Hijerarhijski odnosi unutar kompanija i hijerarhijske razlike u moći između kompanija omogućavaju najbogatijima da preuzmu političku ulogu koja društvo čini plutokratijom.
Vrednost serije „Naslednici“ je u tome što nam jasno prikazuje upravo takav svet, a njeni autori nisu načinili grešku da u nju uvedu neke krajnje nemoralne likove koji bi kršili zakon. Snaga scenarija upravo je u tome što svi likovi rade u granicama zakona, a da pri tome nisu ni etični ni saosećajni. Svi slede samo svoj lični interes, pokazujući ogromnu količinu samoljublja i odsustvo bilo kakvih moralnih obzira. Jedino nastoje da ostanu u okviru zakona ili, možda tačnije, da se ne otkrije da su zakon prekršili, sve je dozvoljeno.
Svi žive u moralnoj sivoj zoni. Moralno sivilo je toliko sveprožimajuće da je među likovima serije nemoguće razlikovati one koji ispoljavaju mračnije nijanse moralne pokvarenosti od onih koji bi mogli pokazati i neke svetlije nijanse. Takvo njihovo ponašanje nije ograničeno na profesionalni, već prožima i porodični život. U „Naslednicima“ je to očigledno od samog početka kada se postavi pitanje ko će od dece naslediti oca, pa se tako najveći deo radnje i odvija unutar porodice. Roditelji i deca se ponašaju jedni prema drugima na isti način kao što se ponašaju prema svima ostalima: svojim zaposlenima, snabdevačima ili investitorima. Komercijalizacija i amoralno ponašanje deo su porodičnog života do te mere da više nema razlike između porodičnog kruga i ostatka sveta. Sveprožimajuće moralno sivilo vlada odnosima između likova i njihovim profesionalnim i privatnim životom.
Ovo odsustvo razlike u ponašanju u ove dve sfere (privatnoj i profesionalnoj) iznenadilo bi Adama Smita. Njegova dva velika dela „Teorija moralnih osećanja“ i „Bogatstvo naroda“ napisana su tako da se odnose na dve različite sfere našeg postojanja. „Teorija moralnih osećanja“ bavi se našim odnosima unutar porodice i s prijateljima, onima koji su nam relativno bliski i čine ono što se može nazvati „organskom zajednicom“. „Bogatstvo naroda“, s druge strane, trebalo bi da se odnosi na naše odnose unutar Velikog društva, odnosno sa svima ostalima. Ali u „Naslednicima“ ove dve oblasti više nisu odvojene, već su delovi istog komercijalizovanog sveta; ista amoralna pravila važe bilo da govorimo o porodici i prijateljima ili o ljudima koje smo sreli jednom u životu. Glavni likovi su u tom smislu izuzetno egalitarni u svom ophođenju prema ljudima. Jednako je verovatno da ćete se svideti Šiv, Romu i Kendalu ako ste im najbliži rođak, ili ako su vas sreli prvi put u životu. Sivilo obavija sve.
Nekompatibilnost potpuno komercijalizovanog sa etičnim društvom je problem za one koji, uprkos dokazima, veruju da kapitalizam može biti uspešan i istovremeno etičan, i koji sebe obmanjuju izmišljanjem „akcionarskog kapitalizma“, „odgovornog poslovanja“, „etično proizvedene kafe ili tekstila“ i sličnog. „Naslednici“ ih lišavaju svakog takvog uverenja i to krajnje nemilosrdno. Sličnost ponašanja koje posmatramo na ekranu i onog u stvarnom životu, i moralna praznina likova u seriji uzdrmavaju ovo naivno gledište.
Kako bi se očuvala ta fantazija istovremeno i uspešnog i etičnog kapitalizma, u vrlo površnoj kritici serije u Njujork tajmsu zanemaruju se sva ovde pomenuta pitanja i akcenat se stavlja na jedan sasvim usputni motiv – da je kompanija oko čijeg se vlasništva potomci bore medijska kompanija koja manipuliše ljudima pristrasnim izveštavanjem. Ovo, međutim, nema nikakve veze s glavnim tokom priče, koja govori o etici i kapitalizmu. Potpuno ista situacija bi bila i da je kompanija prodavala struju poput „Enrona“, bila uključena u „upakovane“ hipoteke kao stotine kompanija tokom kolapsa 2008, prala novac poput banke „Kredit Svis“, maltretirala radnike kao „Amazon“ ili koristila svoj monopolsku moć poput „Majkrosofta“.
Dakle, čime god da se bavila kompanija Logana Roja i njegove dece u seriji, to nije imalo nikakve veze s glavnom porukom „Naslednika“. A glavna poruka je raskrinkavanje teze da napredno komodifikovano društvo, čiji uspeh zavisi od „onesposobnjavanja“ konvencionalnih moralnih normi, može biti etično. Ili da bi se moglo učiniti etičnim ako bismo bili voljni da podesimo par stvari. „Naslednici“ kažu: ne možete imati oboje.
Branko Milanović
Izvor: Global Inequality and More 3.0/RTS OKO
