Retko se dešava da se za tako malo dana desi toliko značajnih događaja u svetu kao što je to bio slučaj u prve dve nedelje 2024. Postoje jasni znaci da bi niz malih i srednjih požara u različitim delovima sveta mogao uskoro da eksplodira u globalni pakao.
Najvažniji događaj u novoj godini bila je pobeda Lai Čing-Tea, kandidata vladajuće Demokratske progresivne partije (DPP), na predsedničkim izborima u Tajvanu 13. januara. Ona je usledila uprkos upozorenjima Kine da bi glas za njega bio “glas za rat”. Dan nakon izbora, u uvodniku časopisa “Čajna dejli” poručeno je da glasanje “neće moći da spreči neizbežni trend (kineskog) nacionalnog ujedinjenja”. Portparol pekinške kancelarije za poslove sa Tajvanom rekao je da će se Kina pridržavati principa jedne Kine i da će se čvrsto suprotstaviti separatističkim aktivnostima.
U svom pobedničkom govoru, Lai je pak poručio da je Tajvan uspeo da se odupre pokušajima da se sa strane utiče na glasanje. Sa tačke gledišta Pekinga, to je bila namerna provokacija da se govori o “tajvanskom narodu” kao entitetu različitom od kineskog naroda i o samom Tajvanu kao odvojenoj nacionalnoj državi koja je podvrgnuta pritisku strane sile.
Posle više od četiri decenije strateške nejasnoće u vezi sa Tajvanom, ovo pitanje ostaje opasno sporno. Tokom protekle tri godine Bajden je u najmanje četiri navrata izjavio da bi SAD branile Tajvan ako bi bio napadnut. Šanse da Amerika uđe u rat sa Kinom do sredine ovog veka, koje su bile otprilike 50:50, 2023. godine sada su bliže 55:45.
Bliski istok
Na Bliskom istoku, SAD su 11. januara povećale vazdušne udare kako bi sprečili napade Huta na brodove u Crvenom moru. Huti naoružana milicija koju podržava Iran i koja kontroliše veći deo Jemena nakon dugog i gorkog građanskog rata nisu bili impresionirani ovim udarima. Neki stručnjaci su primetili da Huti imaju političku korist od njih, jer podržavaju narativ koji grupa gaji – da su oni borci za slobodu koji se bore protiv zapadnog imperijalizma u muslimanskom svetu.
Pogađajući desetine radara, skladišta oružja, komandnih centara i lansirnih stanica ovi napadi, međutim, nisu ugrozili sposobnosti Huta. Grupa ima praktično neograničene zalihe lakog naoružanja i pristup jeftinim bespilotnim letelicama, koje Iran lako proizvodi i isporučuje.
Operacija je takođe bila ograničena iz političkih razloga. Prošlonedeljno putovanje državnog sekretara Entonija Blinkena u tu oblast imalo je za cilj da upozori regionalne igrače – pre svega Katar i Oman – da dolazi odmazda, ali istovremeno da ih uveri da će američki udari biti ograničenog obima. Blinken je tom prilikom istakao da cilj nije eliminisanje jemenskih lidera. Planeri u Vašingtonu su svesni nemogućnosti iskorenjivanja Huta daljinskim bombardovanjem. Planinski pustinjski teren i disperzovana, decentralizovana priroda šiitske milicije, koja je godinama uspešno odolevala saudijskim vazdušnim udarima, obezbeđuju da samo direktna intervencija američkih kopnenih snaga može da neutrališe Hute, barem privremeno. Iranu bi se to, naravno, dopalo, a mnoštvo drugih regionalnih i globalnih igrača bilo bi oduševljeno da vide još jednu američku močvaru koja podseća na Irak i Avganistan. Naravno, američka administracija nije u tom iskušenju, pogotovo ne u izbornoj godini. Zbog toga se pretnja Huta ne može sprečiti, a kamoli eliminisati. Može se samo suspendovati.
Savezništvo
Kriza u Crvenom moru pokazala je da su američki pomorski resursi nedovoljni za održavanje strategije pune dominacije. Mornarica jednostavno nije dorasla ovom herkulovskom zadatku kontrole i obezbeđenja svih ključnih pomorskih puteva, a posebno tačaka gušenja kao što je Bab el-Mandeb. Mornarica je daleko ispod cilja od 75 brodova spremnih za rat u svakom trenutku.
S obzirom na to da je kriza u Južnom kineskom moru sada više ili manje trajna, nedostatak brodova sposobnih za misiju je glavni razlog zašto je mornarica prošlog decembra posvetila izuzetno malu udarnu grupu operaciji u Crvenom moru, koja se sastoji od jednog nosača aviona i tri prateća razarača. Britanci su obezbedili jedan razarač, dok su Danska i Grčka obećale po jednu fregatu. Holandija, Norveška i Australija zajedno šalju dva tuceta vojnog osoblja, ali nijedan brod. Singapurska mornarica obezbeđuje centar “za podršku razmeni informacija i angažovanju u zajednici komercijalnog brodara”.
Ovo predstavlja potpuni debakl, u stvari SAD nemaju doprinos od svih osim Britanije. Odbijanje Australije da pošalje brodove je posebno neprijatan šok za administraciju. Neki nominalni članovi operacije čak su odbili da objave svoje učešće u javnosti iz straha da će biti povezani sa Izraelom i pretrpeti vojne ili terorističke odmazde. Što je još važnije, Francuska, Italija i Španija su potpuno van ove igre, odbijajući da svoje brodove stave pod američku komandu. Ovo nagoveštava pokušaj ključnih evropskih nacija i američkih nominalnih saveznika u NATO-u da se izbore sa smanjenim globalnim kredibilitetom SAD.
Mudrost
Tokom proteklih nekoliko nedelja postalo je jasno da, širom šireg Bliskog istoka, postoji nerešiva dilema za Bajdenovu administraciju. Dok Vašington ne želi da sukob u Gazi eskalira SAD nastavljaju da pružaju potpunu podršku Izraelu i svoju sveobuhvatnu finansijsku, vojnu i diplomatsku pomoć. Shodno tome, sve ključne arapske zemlje u regionu ubrzano diverzifikuju svoje političke i ekonomske odnose, pre svega one sa Rusijom i Kinom.
Čak su i UAE, navodno pouzdani prijatelj SAD, prošlog meseca priredili toplu dobrodošlicu ruskom predsedniku Vladimiru Putinu. U isto vreme, američke vojne baze u regionu, posebno u Bahreinu, preko puta Iranskog zaliva izgledaju potencijalno ranjivije nego ikada ranije.
Zajedno sa nadolazećim porazom Oružanih snaga Ukrajine, nakon čega će verovatno uslediti velika ruska ofanziva tokom leta, globalni poredak postaje ekstremno nestabilan. Suočavanje s tim zahteva razboritost i mudrost. Ništa od tog nije prisutno u Vašingtonu. Najbolje čemu se možemo nadati je da 2024. godina neće biti upamćena u svetskoj istoriji.
Srđa Trifković
Izvor: Glas Srpske
