Kao da je korona ubrzala smenu generacija i odlazak mnogih značajnih ličnosti – najviše ih znamo iz javnog života, pre svega iz medija. U presabiranjima ko ode, ko ostade, često smetnemo s uma mnoga lica, duhove, imena koja smo nepovratno izgubili, a s njima i tolike svetove i darove koje su oni sobom odneli, i kada od njih nisu ostali filmovi, knjige, umetnička dela. I ko ima želju i sposobnost da pamti, poremećen je brzinom nestajanja, pri čemu najviše gubitaka predstavljaju oni najmanje poznati, a ponečemu izuzetni i dragoceni.
Sve ovo razmatram da bih opisao jednu takvu figuru – ličnost posebnog kova, neponovljivu, kao što je svaki čovek neponovljiv, ali i poseban u toj neponovljivosti. Šćepan Radović. Šćepo. Veliki drug, kum, prijatelj mnogima, najviše guslarima. Blizak učesnicima NOB-a, ali i književnicima. Rođak mitropolita Amfilohija, znači, iz Morače. Građanin Beograda – sve u najplemenitijem značenju. Obožavalac Dobrice Erića i pesnika uopšte. Čovek prekrasnog rukopisa. Njegov rukopis zvali su Ludački rukopis. Ljubavna pisma koja je, zemanima, uslužno krasnopisao za prijatelje, učinila su mnoge ljubavne turbulencije…
Fudbalski sudija neke beogradske prigradske lige. Stasao je u postskojevskom razdoblju, kad su osvojene slobode značile prevagu zabave nad društveno-političkim radom, a to je značilo da su u središte društvenog života došle igranke kao mesta provoda i pohoda na suprotni pol. Zemlja je bila velika, ekskurzije raznih vrsta u modi, iskušenja poznanstava na svim stranama.
Pamtio je jednu ekskurziju jugoslovenske omladine na Bled. Iz tamošnjih doživljaja ostala je samo pesma:
Najljepše je milovanje
Kad na snijeg baciš granje.
Odjeknula je Šćepova melodija nad tajnovitom vodom jezera. Bilo je to vreme kada je posebnim čarima svetleo svaki, pa i mali grad. Šćepu i mladićima njegovog kova najblistaviji je bio Beograd. Beograd je privlačio i voleo se i s razlogom i bez razloga, i zato su svi hrlili u glavni grad Domovine. Prethodne noći, kao najpismeniji, Šćepan je u kuli Nišovića, u Morači, naglas čitao o kapitalizmu i empirokriticizmu („bilo je tu još riječi koje nijesu mogle izgovoriti izjedanput“ – pričao mi je) i to pokraj velike furune sa užarenim cepanicama. Peć je, otvorenim vratima osvetljavala slova Marksa i Engelsa i lica slušalaca, a nepismeni starci su kunjali i „obrazovali se“ obaveznom revolucionarnom materijom… Sutradan već grabio je ka Beogradu, u belim patikama, čiju je čistoću održavao školskom kredom.
Beograd je bio sajam mogućnosti koje su se pružale pred mladim čovekom. Ko je bio tako stasit i lep (kao gotovo svi Radovići) taj se nije morao brinuti za prenoćište i za sve što uz konak ide: večera i doručak… Do kraja života bio je i ostao mladić. I kad se oženio i izrodio decu i dobio penziju, nešto vedro i mladalačko zračilo je iz njega. Radio je razne poslove, upoznao radne akcije, igrao sve što ljudi igraju: u crnogorskom kolu, šah, stoni tenis… Isticao se u boćanju. Na kraju, zaposlio se u administraciji jedne beogradske bolnice i tamo ugošćavao zemljake, poznanike, i svakog kome je pomoć bila potrebna. Pomagao, od srca. Voleo je mladoj poznanici da ponudi snimanje pluća ili kontrolni pregled krvne slike. Nijedna ga nije odbila.
Velika specijalnost bili su mu govori. Šćepo je bio izuzetan besednik. Na slavama i svadbama, na sahranama i mobama, gde god su se okupili ljudi – oko vladike, ili oko sekretara komiteta, oko gusala ili fudbala – valjalo je poslušati i Šćepa: on sve rekapitulira i rezimira i pozlati. Često su ga molili, često bi sam uzeo reč. Reči su mu bile odabrane i slikovite.
Nije praznoslovio, nije se ponavljao, svakom je u svojoj besedi, iz glave, odredio pravu meru. U njegovim govorima pohvale su se činile zaslužene i opravdane. Upamćeno je kako je jednome, tamo u našem kraju, gde se svaka reč sluša i meri, na odru rekao: „Ni drveta bez grane, ni čoeka bez mane“. To je značilo da pokojnik život nije proveo sasvim uzorno… Drugom je rekao: „Tvoja smrt nije ni poranila ni zakasnila!“ Pa se ta izreka pominjala godinama, evo dosad. „Bogme, reče mu Šćepo istinu na okretku!“ (Pri polasku na Onaj svijet.)
Jednom je, na Novom groblju, u Beogradu sahranjen jedan zemljak, i to bez govora. Šćepo je bio pripremio nekoliko ukrasa, ali ga niko nije pozvao, a on nezvan, na grobu, ne govori. Na izlazu iz groblja, sretne Šćepo Matiju, pa mu se poveri:
– Eto, ode bez riječi, a ja sam imao dvije-tri…
– Neće to tebi propasti, umiraće još poneko – rekao mu je Bećković. Time se Šćepo posebno ponosio.
Na svakoj sedeljci uzeo bi reč – uzvišenu, odabranu, pohvalnu. Obratio bi se domaćinu, ili najstarijem po godinama ili po funkciji. Posebni portret posvetio bi glavnom gostu. Našao bi lepe reči i za kuvaricu i za decu u ćošku…
Jednom je u Klubu Kolarca, posle neke književne smotre, kucnuo čašom o čašu i obratio se skupu punom profesora i književnika: „Dozvolite mi, poštovani prijatelji, da zamolim najveću srpsku i jugoslovensku pjesnikinju Desanku Maksimović, da mi odobri uzimanje riječi kojom bih se zahvalio našem današnjem domaćinu, jer nas je okupio u čast – toga i toga…“
– Ju! – rekla je Desanka i to je bilo odobrenje.
Šćepo je pomenuo gotovo svakog učesnika proteklog programa, a glavnom pohvalom iznenadio ostale.
– Čuli smo mnoge divne stihove i odlomke, iz pera velikana pisane riječi, ali mi se, nemojte zamjeriti, najviše dopalo ono kako je o smrti svoga oca napisao David Albahari!
Ko je očekivao da pohvali Matiju, ili Rajka, Danila Lazovića, ili doajena gusala Boška Vujačića – prevario se.
Sećam se: 600. godišnjicu Boja na Kosovu obeležavali smo velikom akademijom u Beogradu, a sutradan u Smederevu. Posle programa u smederevskom Domu kulture, na večeri u velikom brodu-restoranu, Šćepan je digao zdravicu i započeo:
Kada je velikodostojni despot Đurađ Branković počeo da zida slavni grad Smederevo, naredio je da zidovi tvrđave moraju biti debeli toliko i toliko, da prečnici otvora za topovske cevi moraju biti toliki i toliki, da kanali za vodu oko tvrđave moraju biti…
Ponosni na svoju istoriju, još u dane kosovske svetkovine, Smederevci su bili dirnuti uzvišenim rečima nepoznatog besednika ijekavca. Uzvratio mu je predsednik opštine – nije ni on zaostajao u lepim rečima.
Kad je Šćepo seo, rekao sam mu da je tako činio Krleža, koji je, uoči nekog gostovanja, prelistavao enciklopedije i skupljao podatke da bi se pravio važan i sveznalica.
– Nijesam, kume, života mi. No moj sin Rade ovih dana učio istoriju, a ja ga preslišavao i naučio više stvari, a najbolje ovo o Smederevu.
Sakupljao je razna izdanja Gorskog vijenca, naročito stara i retka. I o svojoj zbirci govorio s takvim žarom, da čovek nije mogao odoleti da mu ne pokloni svoj primerak.
Znao je mnoge anegdote, pamtio mnoge stihove, najviše deseterce. S posebnim zadovoljstvom recitovao Bećirovićevu pesmu o razgovoru Njegoša sa odrubljenom glavom Smail-age Čengića: „Dođe li mi, dođe, Smail-aga!“ Pratio je najbolje guslare, bio im sekretar – ništa mu nije bilo teško… Umeo je i on da „priudari“ u one čarobne strune, a voleo je da se guslarsko veče o junacima i bojevima završi zavičajnim napevima, đilkoškim ljubavnim i slobodnijim temama:
Ovako su naši stari
Vino pili i pjevali…
Književni junak prve vrste, već nekoliko godina počiva na Bežanijskom groblju. Bio je dobri duh svoga društva i svoga doba. Bilo je još takvih – ne treba ih zaboraviti.
Dragan Lakićević
Izvor: Pečat
