Nova knjiga pisca i profesora Slobodana Vladušića dvočlanom formom svog naslova pridružuje se njegovim knjigama teorijske proze i esejistike: Crnjanski, Megalopolis (2011), Književnost i komentari (2017), Orfej i zapušač (2018). Ovo je prvi put, međutim, da su pojmovi jasno i oštro oponirani, pri čemu se, ne slučajno, Megalopolis ponovo nalazi na drugom mestu. Ne samo kao urbanistički koncept, već kao društveno-istorijski, globalni fenomen, Megalopolis u Vladušićevim esejima biva prikazan kao metastaza velegrada. Budno praćenje razvoja ove čudovišne tvorevine, i seciranje problematike koja iz nje proizilazi, ispostavljaju se tako kao nužnost i preduslov za razumevanje specifičnog konteksta u kome živimo.
Interpretativni izazov u tumačenju tog konteksta nametnuo je potrebu za stvaranjem priče, što znači da pisac nije koncipirao delo tako da bude samo skup publicističkih tekstova. Više od polovine knjige je originalan sadržaj, objedinjen u prologu i epilogu priče. Na taj način zaokružuje se kritičko, ali i stvaralačko viđenje sveta, koji u Vladušićevoj viziji još uvek zadržava svoje humanističke obrise.
Više esejistika, nego publicistika, Vladušićeva knjiga je temeljita i pristupačna, pri čemu „Prolog: Megalopolis protumačen deci” ne treba shvatiti samo kao aluziju na Liotarevu Postmodernu protumačenu deci. To je pokušaj da se ponudi izlaz iz maloletnosti duha, ali i poveznica sa više tekstova u knjizi, među prvima: „Čija su naša deca?”. Kao uvod u celinu knjige pod nazivom „Dresiranje”, nakon koje slede „Čišćenje” i „Otpori”, ovaj tekst je reprezentativan primer suštinskih preokupacija Slobodana Vladušića. Precizna formulacija je ključna za definisanje problema, pa on ne pita ko su, ili kakva su naša deca, već je naglasak na čija, što stvara nelagodnost, jer razotkriva iluziju u onom naša. Autoru je, dakle, manje važno da se čitalac oseća lagodno, posebno imajući u vidu izraženu narcističku i komformističku crtu modernog čoveka, a više da otkloni zablude koje ga čine takvim. Kroz sistematski opis Megalopolisa i tendencija u vremenu koje su dovele do njegovog stvaranja, Vladušić se bliži odgovoru na to šta utiče hoće li dete izrasti u čoveko-životinju, čoveka, ili čoveko-boga.
Kontinuirano i plansko uništavanje svakog vida homogenosti u Megalopolisu pokreće pitanje o opstanku zajednice. Kao mesta „porodičnog nasilja” ili „vršnjačkog nasilja”, porodica ili škola prestaju da budu zajednice bližnjih. Svestan delikatnosti teme, autor ne pristaje da bude „politički korektan” u ime Megalopolisa, ali se čuva jednostranosti i uopštavanja.
Otuda ekskursi daju ličnu, pa i intimnu crtu njegovim tumačenjima, zbog čega on kroz iskustva iz sopstvenog života postaje i sam blizak čitaocu. U tom smislu posebno su važni tekstovi o tome šta autoru budi osećanje nacionalnog ponosa, zajedništva sa ljudima i volju za otporom. Zavetnost kao način življenja iskazuje se tako kroz primere Novaka Đokovića, kulturne gerile Beogradskog sindikata, ali i Pavićevo i Pakićevo delo. To njegovom pristupu daje širinu, istovremeno produbljujući ideju Kosovskog zaveta, koji nije, uprkos narativu Megalopolisa, mit ili anahroni zaostatak prošlosti. Neke od najboljih stranica knjige posvećene su maloj priči Banović Strahinje i smrti u podvigu Vukašina Mandrape. „Život sa stidom” prokazan je pred izvanrednim primerima čojstva i junaštva, ali Slobodan Vladušić pokazuje kako Zavet i zavetnost treba razumeti ne samo kao oslonac našeg identiteta, već i kao uputstvo za pobunu protiv Megalopolisa. U tome su i aktuelnost, životnost i snaga Vladušićevog dela, koje ne želi samo probuditi revolt zbog „dresiranja” i „čišćenja”, već i jasno usmeren i organizovan otpor. Knjiga Zavet i Megalopolis prevazilazi tako oznake za publicistiku ili teorijsku prozu, dajući praktično uputstvo za očuvanje temelja humaniteta.
Sanja Perić
Izvor: Dnevnik
