Пише: Влада Станковић
Претходног четвртка и петка, 10. и 11. октобра, у посету Србији је по трећи пут за последњих седам година дошао председник Републике Турске Реџеп Тајип Ердоган. Несумњиво једна од најзначајнијих политичких личности последњих деценија, Тајип Ердоган је остао и сада, у сумраку своје каријере, изузетно утицајан у одређеним политичким круговима у Европи и Америци, као и у муслиманском свету и, чини се, посебно и на специфичан начин у Србији.
Дубоки наклон, којим је Ердогана у Београду дочекао председник српске Владе, уставно и формално предводник извршне власти земље, представља стога на најјаснији начин исказан однос између Србије и Турске у последње две деценије.
Одавно су у међународним односима професионализам и дипломатску етикецију заменили стварни или имагинарни „пријатељски“ лични односи политичара, који у свакој прилици покушавају да убеде своје присталице и потенцијалне бираче да су им њихове политичке колеге заправо другари и да само они могу имати њихову подршку и осигурати сарадњу са земљама које представљају. У овом погледу Тајип Ердоган је остао изузетно традиционалан и уздржан, ретко за своје политичке колеге и партнере из других земаља користећи интимну терминологију, иако многи од њих, од Вашингтона до Београда, њега одавно и упорно називају својим пријатељем.
Позиционирање Турске и Србије
Предводећи Турску већ пуне двадесет и две године, Ердоган је прошао много кругова политичких промена, небројено пута коренито мењајући и стварни правац своје политике и своју политичку реторику. Ипак, основе својих политичких убеђења и своје политике, турски председник није никад мењао. Њих чине схватање да Турској припада, по неком наопаком схватању историје, водеће место на свим оним просторима на којима се некада простирало Османско царство, као и да је у основи турског националног идентитета ислам, и да се он на то место мора и поставити и тиме исправити рез који је, избацивши ислам, направио оснивач модерне Турске, Кемал Ататурк.
Елис Бекташ: Вучићу, причај бре српски да те цео свет разуме
Уз то, користећи место Турске између Европе и муслиманског света, као и геостратешки важан положај ове велике земље, Тајип Ердоган је постепено и све снажније почео да изражава претензије према позицији предводника читавог муслиманског света, у једној специфичној верзији политичког исламизма која је због присутних елемената демократског система препозната и у Европи и преко Атлантског океана као прихватљива или чак пожељна. Све до недавно, турски председник је веровао да је успео да себи обезбеди једно од најважнијих места на светској политичкој сцени и да је уздигао Анкару тик уз Вашингтон, Пекинг или Москву.
Ердоганови покушаји да се позиционира као равноправни партнер лидерима најмоћнијих светских држава доживели су, међутим, у претходне три године потпуни неуспех. Од идеје посредовања између Кремља и Кијева, преко настојања да одигра значајну улогу у сукобу на Блиском истоку, напори турског председника потврдили су и његове личне политичке границе, као и лимите утицаја агресивне турске дипломатије. Турска је, постало је јасно у претходне две године, изузетно важна држава, али најпре и првенствено у регионалним оквирима, у којима је њен утицај најснажнији и најнепосреднији – као што је то случај на Балкану.
У таквим околностима, намеће се јасно питање: докле је Србија спремна да иде у „пријатељским“ односима са Турском и шта то „пријатељство“ заправо све подразумева? Другим речима, колико заједничких стратешких циљева имају Србија и Турска, уколико се уопште може говорити о неким дефинисаним стратешким циљевима Србије, осим начелног става о неговању добрих политичких односа и јачању економске сарадње?
Статистика
Током посете Београду између Србије и Турске потписано је 11 различитих споразума и меморандума о међусобној сарадњи између две земље.
Према подацима Републичког завода за статистику, Турска је четврти увозни партнер Србије и 14. извозни партнер у првом полугодишту ове године. У првом полугодишту 2024. године укупна спољнотрговинска размена у роби са Турском износила је 1.391,7 милиона евра.
У том периоду извоз је износио 416,9 милиона евра, што је повећање од 61,6 одсто у односу на исти период 2023., а увоз је достигао 974,9 милиона евра и бележи повећање од 10,7 одсто у односу на исти период прошле године.
Подаци из 2023. показују да са Турском послује 6.965 привредних субјекта у Србији, а према подацима Агенције за привредне регистре, у Србији је регистровано 820 активних привредних субјекта чији су већински власници држављани Турске, односно правна лица регистрована у Турској.
Санирање напукле ћуприје: Ердоган са Вучићем у репризи посете из 2017.
Дрон-дипломатија
У посету Београду Тајип Ердоган је дошао право из Тиране, где је након пуних девет година градње са албанским премијером свечано отворио џамију Намазџија, у потпуности финансирану парама осиромашене турске државе. Отварајући у албанској престоници највећу џамију на Балкану, турски председник је предао премијеру Едију Рами и друге дарове – најпре турске такозване дронове-камиказе, изражавајући сталну бригу за безбедност Албаније, са којом Турска има посебно блиску сарадњу у оквиру НАТО савеза.
Попут прошлогодишњег сличног „поклона“ Тајипа Ердогана Приштини, који је закратко узбуркао духове у политичком врху Србије, давање Албанији последњих година већ чувених дронова типа „Барјактар“, производа компаније чији је сувласник и један од Ердоганових зетова, заокружило је специфичну дрон-дипломатију Турске на Балкану.
Спајајући отварање највеће џамије и дронове, Ердоган је на најјаснији начин показао конкретне кораке у остварењу неоосманске политике и то непосредно пред долазак у Београд. Када се томе придода и прошломесечна посета председавајућег Председништва Босне и Херцеговине Дениса Бећировића Турској, која је уследила само неколико дана након што је Тајип Ердоган позвао све исламске земље у један јединствен савез, читава политичка офанзива Анкаре на Балкану добија јасније размере и обрисе. У том смислу, у разговору Бећировића и Ердогана посебно је истакнута значајна улога Турске у предлагању и изгласавању Резолуције о Сребреници у Генералној скупштини УН-а, као и стална подршка Анкаре Сарајеву и, посебно Бошњацима и најављен Ердоганов долазак у Босну следеће године, три деценије након злочина у Сребреници.
Директно у Санџаку
Уз Босну и Херцеговину, Албанију и Приштину, Ердоганов утицај је већ пуне две деценије непосредан и одлучујући у Санџаку, чији политички лидери добијају отворену подршку из Анкаре. На тај начин је Ердоган практично остварио новоосмански план о директном утицају Турске на све области пропалог царства и посебно на све муслимане који живе на деловима Балкана на којима се оно простирало.
Турска, тако, муслиманску мањину у Грчкој, која се управо тако назива у међудржавним споразумима потписаним пре једног века, сматра само и искључиво национално турском и спроводи свој непосредни утицај у њој. Слично томе, уколико се неко пита како изгледа доброчинство Ердоганове Турске, довољно је да погледа северни део Кипра, који Турска већ пола века држи под окупацијом. Након поплаве подизања споменика Кемала Ататурка, која је уследила након турске војне инвазије 1974. године, Ердоган је северни део Кипра преплавио мноштвом нових џамија, потпуно непотребним и иначе нимало верски фанатичним Туркокипранима, баш као што је то случај и са џамијама у Тирани, или Приштини. Политичко потурчивање самих муслимана, и њихово присилно исламизовање, основе су и веровања и деловања Тајипа Ердогана на широком простору од Кипра на југу до Сарајева на северу.
Ништа од тога, међутим, Ердоган није спомињао у Београду. „Бизнис изнад свега“, била је основа и његових излагања и изјава његовог домаћина у Србији, а такви су били и коментари оних који Ердоганове потезе на Балкану пажљиво прате. То је посебно случај са Атином, која се с правом може запитати, о каквом традиционалном пријатељству Србије и Грчке се стално прича, када пријатељска Србија не само готово поданички дочекује Ердогана попут каквог новог султана, него понавља политичку мантру Ердогана и неоосманиста да је Турска „најважнији политички играч на Балкану“? Јел то значи да су Београд, Софија и Атина само полуколонијалне слуге најмоћнијег балканског играча?
„Златно доба“ у односима Србије и Турске је наступило, објавио је турски председник у српској престоници, очигледно изашавши срећан и задовољан после разговора у четири ока са председником Србије. Шта то златно доба подразумева, остало је нејасно. Уз причу о потписивању бројних споразума, од којих већина неће значити апсолутно ништа, Тајип Ердоган је конкретно споменуо сарадњу у наменској војној индустрији и повећање турског извоза у Србију. Са своје стране, председник Србије је истакао уседмостручење економске размене која је достигла две милијарде евра, уз жељу да она достигне пет милијарди, не спомињући огроман дефицит који у тој размени има Србија. Такође, док је он конкретно споменуо Босну и Херцеговину, на неки начин учинивши Ердогана једног од покровитеља те државе, дотле је турски председник посебно истакао Косово и сукоб Израела и Хамаса, а сада и Хезболаха. Као и у Тирани, и у Београду је Ердоганов домаћин ћутке прешао преко проблематичне подршке турског председника терористима Хамаса, док се преко проблема Косова, на коме је турски утицај огроман, прешло такође без коментара.
Мала Турска
А за саму Србију остаје питање да ли заиста жели да буде схваћена као „мала Турска“, као земља која је вољом свог председника 2021. године сама изашла из Конвенције о правима жена која носи име Истанбула јер је у њему потписана, и у којој је због тога фемицид експлодирао и кулминирао бацањем одсечене женске главе са старих зидина престонице пре неколико недеља? И да ли жели да буде земља у којој је Тајип Ердоган идеал политичког вође, иако је након двадесет и две године власти турску економију довео у исту катастрофалну ситуацију као што је била у време пре његовог успона?
Објективно
Гледајући објективно, Србија и Турска се готово ни у чему политички не слажу, а посебно се разилазе у оним питањима која се у Србији представљају као питања од суштинског националног и државног значаја: статус Косова, чију је независност Турска не само признала него је у великој мери и спонзор косовске квазидржаве; и Босне и Херцеговине, схватања читаве њене историје, а посебно ратова деведесетих година прошлог века и будућности ове државе. Када се томе дода све снажнији турски утицај у Албанији и Северној Македонији, јасно је да Србија помоћ од све јачег, непосреднијег и стратешки опаснијег утицаја Анкаре може наћи само у договорима са Европском унијом и посебно са оним балканским државама, попут Грчке, које су утицајима турске провокативне политике и пропаганде највише изложене.
Чини се, међутим, да Србија не разуме стратешке намере Турске и нема сопствену стратегију изградње савезништава у региону утемељених на заједничким вредностима и интересима, а не неким фиктивним „пријатељствима“. Поданички однос према Тајипу Ердогану, симболично подцртан претераним наклоном самопрокламованом господару Турске чија је партија у самој Турској изгубила поверење већине грађана, може само изазвати неразумевање и политички очај у земљама које, попут Грчке, досада нису признале Косово, упркос огромним притисцима које због тога трпе и из Брисела и из Вашингтона.
Ивзор: Нови Магазин
