Разговор водио: Братислав Николић
Једно од дела која ће посетиоцима Сајма књига сигурно бити занимљиво јесте „Владика са Ловћена“ Манојла Мање Вукотића, дугогодишњег новинара и уредника у бројним београдским редакцијама. У питању је дело које се на аналитичан начин бави Петром Петровићем Његошем, црногорским и српским владиком, епископом и песником, и његовим наслеђем, а објавила га је издавачка кућа „Вукотић медиа“.
– Могао сам да је напишем и раније, али не би ваљало касније – признаје Манојло Мањо Вукотић за Нова.рс, додајући да се ове године обележавало пет деценија од подизања маузолеја на Ловћену:
– Завртеле су се старе приче, недовршене и свађалачке. Али, и нове, опет свађалачке. Нема краја. Нема ни решења. И то траје од Његошеве замисли и жеље да на врху планине, испод које је рођен, подигне црквицу у славу свог претходника и стрица Петра Првог Петровића. Тада, 1845, Аустроугари су се питали: Шта ли то Његош спрема и чему то? Ти исти Аустроугари срушили су ту црквицу 1916. године и она је као рушевина опстала све док краљ Александар Карађорђевић, рођен на Цетињу 1888, није одлучио да плати да се на истом месту сагради капела. Она је постала једна врста симбола Црне Горе и била уграђена у грб Републике Црне Горе. После су устали зеленаши, комите, комунисти, монтенегрини и протумачили да је капела знак Александровог посрбљавања државе свог деде Николе. Комунисти су стиснули песницу да преуреде ловћенску капу, сруше капелу и ваздигну мермерни маузолеј. Ставе самар на главу Ловћена, коју је природа извајала лепше, чудесније, заносније, видљивије него Иван Мештровић, који је ту натоварио десетине тона мермера. Није црногорским комунистима било стало до лепоте и уметности. Они су зидали маузолеј као симбол самосталности и нарочито идентитета Црне Горе и Црногораца. Сад хоће неке нове главешине, тобоже српског рода, уз подршку неких црквених кругова да усред маузолеја дограде нову камену цркву.
Да ли је то могуће извести на том простору? Да ли би то нарушило амбијент маузолеја?
– Исцртавају да би се могла углавити црквица. Наравно, то би нарушило структуру маузолеја. Маузолеј је, нема спора, велико, компактно дело. Но, он би свуда, где год да су га поставили, био леп, гледљив, посећен… Само му баш то место, врх Ловћена, не одговара. Баш никако. А ако би се сазидала црквица, да ли би земни остаци генијалног песника били вађени из мермерне крипте и унети у црквицу? Без њега – црква би била гомила истесаног камена. Њему идемо у походе. Он је „светлост која не гасне“ и „путоказ који не вара“, како је говорио Андрић. А да га поново ископавају па закопавају – било би то седми пут. Већ је, ионако, велики мученик.
Његошев маузолеј је једна од главних тема књиге. И око тога је својевремено било пуно несугласица…
– Подизање маузолеја се, осим комунистичким челницима Црне Горе, ником није свидело. Највећа интелектуална, књижевна, уметничка имена Југославије била су против. Писале су се петиције, писма, објављивале књиге. Велики Петар Лубарда назвао је једну своју слику „Сумрак Ловћена“. И био је то сумрак Ловћена. „Ако је тако утамничен Његош – утамничени смо сви ми“ (Љубомир Симовић). Ништа није помогло.
А ви сте за?
– Ја сам за мир. За помирење и слогу народа који живи у Црној Гори. Баш ме брига шта коме пише у крштеници и коју капу носи. Црна Гора је и даље црна од надгорњавања, надметања, међусобних, братских и племенски подела: бјелаши – зеленаши, комунисти – четници, Стаљин – Ђидо, Момо – Мило, па све до ових новокомпонованих лажних Црногораца и лажних Срба. Нека Његош почива на миру. И да се у Црној Гори живи у миру. То је порука моје књиге. У њој су, на историјским чињеницама, згуснута та два века од Његошеве појаве до данас. Писао сам књигу дуго, обазриво, и душом и срцем.
Његошев гроб је премештан чак шест пута. Такву судбину, вероватно, никада нико није доживео.
– Зла судбина.Чудне прилике. Када је предао душу Богу 1851, због невремена нису га могли изнети на Ловћен, који је за живота одабрао за своје почивалиште. Сахранили су га у цетињском манастиру. Наследник, књаз Данило, пренео га је, четири године касније, у црквицу на Језерском врху. Аустријанци су 1916. топовима разрушили ту малу камену светињу. Уместо ње планирали су да ту пропну споменик Фрањи Јосипу, висок 35 метара. Нису то урадили, али су дозволили цркви, да у мраку и тишини, врате Његошеве земне остатке на Цетиње. Како је то урађено сведочи и податак да су неки српски официри и војници, који су служили у аустроугарској војсци, пронашли расуте остатке Његошевих костију и неколико година касније вратили их цркви на Цетињу. Владика се на Ловћен поново вратио у „Александрову капелу“ 1925. То је била четврта сахрана. Али, ни ту није био крај. Када су комунисти минирали врх Ловћена и срушили капелу, уз помоћ хеликоптера ЈНА, скупили су земне остатке у неку бетонску кутију. Ту је Његош био „сахрањен“ пети пут – до изградње маузолеја. Напокон, шести пут, и бар засад последњи, био је када су га пренели у крипту маузолеја.
Било је пуно неспоразума и око Његошевог споменика у Београду. Зашто?
– То је горка прича. Прва идеја о подизању споменика у Београду појавила се 1929. године. Ланац нејасних идеја, предлога, одлука, размишљања, вукао се и расипао деценијама. А док се престоница предомишљала велики песник и дипломата Јован Дучић је у родном Требињу, о свом трошку, 1934. подигао споменик сабрату по стиху. „Пркосни“ Београд поставио је споменик тек 1994. године, и то као копију споменика Сретена Стојановића, који је подигнут у Подгорици 1954. године. Није, ево, боље прошао ни краљ Александар Карађорђевић по коме, девет деценија од убиства, дају име једном булевару. Срамотно и тужно. Несрпски и неисторијски. Колико ли је страних државника, од царева до диктатора, добило споменике и улице у Београду?!
Нема личности која је толико опевана на овим просторима као Његош…
– Прве песме посветили су му још за његова живота, а певају му и данас. У овој књизи је један блок песама најпознатијх песника са простора бивше Југославије. Зашто? Зато што су га красиле све најлепше, највредније, људске особине. Лепота, храброст, искреност, памет, доброчинство, вера, патриотизам, визија… Био је аутентични Црногорац, опредељени Србин, Југословен визионар. А живео је само 38 година.
Многи не знају податак из ваше књиге да Његош никад није крочио у Србију.
– Због државничких послова, велике жеље да осети дах и дух Европе, досадне и претеће болести. Путовао је по свету: од двадесет једне године владавине – око четири и по године боравио је по градовима Европе и Русије. Најчешће у Трсту, па Бечу, Петрограду, а стизао је и до Лајпцига, Граца, Рима, Напуља, Дубровника. Зашто није стигао и до Србије – нико није одгонетнуо. А нису се много сусретале и гостиле вође две државе. Краљ Никола је први пут дошао у Београд 1896, а краљ Александар Обреновић узвратио је посету годину дана касније. Ни ови данашњи се не срећу сем у Бриселу, а можда и Цавтату. Црна Гора нема амбасадора у Београду већ три године.
Пошто је и Његош постао један од симбола раздвајања, шта бисте ви рекли – чији је – српски или црногорски?
– Он није ни био, нити може бити симбол раздвајања. Он је симбол уједињавања. Сабратства. Његош припада свима и сви треба да му се клањамо, да научимо и испоштујемо његове поруке и завете. Све је написао врло чисто, јасно. Само политички лижисахани, историчари фалсификатори, полуписмени истраживачи, синтетичке патриоте и европске пудлице могу да га преводе и понову му преврћу кости. Узалудно. Он је највећи, највиши врх наше народне памети и свести.
Извор: Нова.рс