Пише: Елис Бекташ
Прије свега, опрезно користите плурал у дијалогу, а најбоље је да га потпуно избјегавате јер већина вас не схваћа да, без обзира што се ви осјећате дијелом неког плурала, то никакве чињеничне важности, ни за тај плурал, ни за дијалог нема јер је то ваше осјећање тек резултат хировите биохемијске реакције на ћелијском нивоу која вам не даје овлашћење да ултимативно и ауторитативно наступате у име колектива, поготово што уствари појма немате шта мисле и осјећају они којима сте своје колективе повјерили на управу, а што ја јако добро знам, али вам нећу рећи шта они мисле и осјећају јер ми вас је жао и нећу да вас излажем горким разочарењима, па ћу вам само казати да њих у основи боли курац и за вас и за колектив и да сте им ви само корисни имбецили и радне животиње помоћу којих они лакше обављају посао крчмљења и пљачкања друштвеног блага.
Из претходног не проистиче само ваша обавеза да се не представљате лажно као овлашћени заступници колектива, већ и обавеза да саговорника не сврставате у колективистичке и идентитарне оквире према критеријуму властитог незнања и властитих предрасуда и мутавих генерализација, а поготово не по критеријуму властитих фрустрација, јер ће онај ко у дискусију улази вођен властитим фрустрацијама увијек прије или касније налетјети на неко погано ђубре попут, рецимо, мене, па ће га то ђубре серијом разорних и прецизно пласираних питања и опаски избацити из равнотеже и разгаћити га пред публиком.
Ово нас доводи до још једне веома битне грешке у дијалогу која је садржана у вашем неутемељеном вјеровању да знате о чему говорите и зато је од виталног значаја да стално преиспитујете вриједност свог знања и да га подвргавате сталној сумњи и провјерама, а не да испадате билмези. А то што ви нисте практични и парадигматични билмези као они којима дајете глас на изборима, не пружа вам разлог за гордост и за славље, јер им се почесто приближите и то управо онда кад мислите да сте најдаље од њих и да заступате некакве посве супротне вриједности и идеје.
Елис Бекташ: Приповијест о једном неугодно ружном и гадном ситном дјетету
Немојте се неопрезно позивати на повијест и на некаква повијесна права која се кажу још и хисторијска, односно историјска права, а с обзиром на чињеницу да ви углавном не схваћате повијест и да је доживљавате као егзактну знаност а не као идеолошки обликовану интерпретацију тенденциозно одабраних одсјечака прошлости, најбоље ће бити да повијест и повијесна права у широком луку заобилазите, јер ће вас позивање на њих начинити неугодно сличним ономе од чег хоћете по сваку цијену да се разликујете, па ће се тако Срби забалинчити и Бошњаци се повлашити а Хрвати ће заличити на оне најзатуцаније међу комунистима и само ће блавори из шкрипа и њихови сродници у другим рељефним формацијама остати исти јер су такви вазда исти билмези и људска говна, и кад спавају и кад ждеру и кад с вама дијалог воде.
Избјегавајте бављење биографијом саговорника, а поготово избјегавајте извлачење закључака из онога што сте о саговорнику чули, прво стога што вам драги Бог није дао когнитивни апарат са функцијом извлачења ваљаних закључака, већ имате карбуратор фрустрација, па вам се у њему вазда са чињеницама помијешају предрасуде и генерализације и још неке друге нечистоће, а друго, што ће вам вазда недостајати потребне информације па ћете закључке извлачити из претпоставки умјесто из чињеница и тако чете личити на ону затуцану чељад из прошлости која види сунце на небу па узвикне – тако нам живота, сунце је одиста златни сахан објешен на небеском своду и ништа друго.
Избјегавајте цитате и статистике као аргументе у дијалогу, прво стога што је то помало непристојно у данашњи вакат кад свако може нагуглати те исте цитате и статистике, те стога што вам једноставно није дато да разумијете те цитате и статистике, већ се само онако њима добацујете, као чимпанзе у џунгли кад узму свој измет па се њиме међусобно гађају и добацују.
Елис Бекташ: Протохумски као кућа битка или као битка у кући
Никад не покушавајте бити лукави, јер за то немате ни дара ни памети, па тако кад год кренете прикривати своју злобу и свој поганлук испод високопарног и са бонтоном усклађеног језика, вазда ће се наћи неко ко ће то препознати, овако као ја што то одмах препознам, па ће вам нимало њежно објаснити да пристојност и култура нису садржани у избјегавању ријечи као што су погузити или пичка или курчина, већ су пристојност и култура садржани у свакодневном дијалогу са собом самим пред зрцалом, јер човјек само тако може научити да другога не посматра неутемељено надмено и да основ своје надмености не црпи из припадности неком колективу или из слијеђења неког идеолошког конструкта, а то што сам ја надмен према вама, е па јебига, то је већ утемељена надменост која извире из једног другог врела, али вам нећу казати гдје је то врело, па да послије буде, ено нас Кепи наговорио да пијемо отров.
На крају вам ево можда и најважнијег савјета и упутства у овој краткој лекцији, а оно вели да увијек имате на уму то да се дијалог може водити искључиво онако како се и ногомет игра, што ће рећи уз conditio sine qua non важења истих правила за све учеснике, а то што ви мислите да сте добар играч зато што вас у вашим сеоским и ливадарским лигама навијачи зову Гаринча или Кројф, па да зато можете непримјетно кршити правила, е па јебга то вам може важити само док на терен не истрчи неко ко одиста умије играти ту игру, овако као, рецимо, ја и ко ће вам на сваки ваш прикривени билмезлук гласно и јасно казати – стани, билмезу, гдје си завро.
