Антињегошевски однос према Његошу

Јер јасно је толико, јасно још откад су Аустроугари рушили врх Ловћена, да онај ко „усмрти” Његоша, или онај ко овлада интерпретацијом Његоша, тај ће овладати идентитетом Црнe Горe. Тако је, заправо, формиран антињегошевски однос према Његошу. Такву схизофренију до екстрема су довели комунисти

Милорад Дурутовић, (Фото: Архива)

Тема „Горског вијенца” јесте кодификација косовског завјета!

Иако сваки покушај да се тематски оквир „Горског вијенца” (као и било ког другог књижевног дјела) сведе на неколико ријечи одводи у јерес херменеутичког редукционизма, тешко да се може пронаћи оквир који у културном, етичком и метафизичком смјеру доминантније описује и осмишљава идејну цјелину „Горског вијенца”, него што је то случај са Његошевом косовско-завјетном перспективом живота и вјечности. Давно и дивно то је уочио Иво Андрић у свом есеју „Његош као трагички јунак косовске мисли”.

Међутим, идеолошко-интерпретативне институције и фигуре моћи нити су имале његошевске, нити андрићевске очи, те смо у официјелном третману добијали двије тематско-редукционистичке интерпретације: „истрага потурица”, с једне, односно, „реконструкција црногорског социокултурног кода”, с друге стране, при чему се не зна која од њих је гора, идеолошки и културолошки штетнија, а у сваком случају погрешнија у погледу разумијевања „Горског вијенца”.

Све што су хтјели творци и промотери ових и оваквих интерпретативних кључева није више него злоупотреба Његошевог културног и духовног ауторитета. Јер јасно је толико, јасно још откад су Аустроугари рушили врх Ловћена, да онај ко „усмрти” Његоша, или онај ко овлада интерпретацијом Његоша, тај ће овладати идентитетом Црнe Горe. Тако је, заправо, формиран антињегошевски однос према Његошу. Такву схизофренију до екстрема су довели комунисти. Његошеву завјетну капела коју су почетком 70-их година срушили још дуго су држали на државном грбу. Слично дјелује и оно када „професор” Новак Килибарда проглашава Његоша за геноцидног писца, означивши „Горски вијенац” за најгеноциднији спјев европске књижевности, а притом хвали велико умијеће Његошевог пјесничког генија, који је, стога, могао да „ублажи” те геноцидне немјере…

Прије десет година, јубилеј два вијека од Његошевог рођења обиљежен је у тишини, једва ико и једва понешто да је прозборио. Данас све изгледа битно другачије, јер је Држава, најзад, извршила неку врсту институционалног признања, те се дан Његошевог рођења празнује као државни празник. Ако то значи да је друштвена и политичка заједница напокон прихватила Његоша као величину око које треба да се окупимо и објединимо онда добро и јесте. Ако то пак значи да ће празновање Његоша да нас уведе у културу спектакла, забаву за масе, онда нијесмо с мјеста макли. То може бити увод у још једну схизофрену ситуацију; да, наиме, тај и тако битан ауторитет судећи по политичко-медијском дискурсу, остаје и даље тако небитан у наставној пракси, гдје је редукован, сведен на одломке политичке коректности, као да Његош није наш Данте, или наш Шекспир, или наш Пушкин.

Милорад Дурутовић

Извор: Фејсбук