Каспар Давид Фридрих (1774. -1840.) сматра се сликарем који је можда најбоље познавао сету немачке душе. У Берлину се сада на аукцији продаје један његов блок са скицама неких чувених слика. Зигмунд Фројд је говорио о меланхолији као дубоком болном нерасположењу и незаинтересованости за спољашњи свет, губитку могућности да се воли, и немогућности да се оствари било какав учинак.
Меланхолија као црни облак прекрива европску историју и појављује се на великим историјским раскрсницама епоха, а над људском душом лебди као злокобна, несрећна сенка.
Истраживачи који се баве климом дошли су до чврстог закључка да такозвано „мало ледено доба“ које је трајало до 1585 до 1597, када уопште није било лета, проузроковало је меланхолију у до тада невиђеним размерама. У то време дошло је до огромног броја самоубистава. Меланхолија у својој најлепшој форми – у уметности.
Познавалац немачке душе
Каспар Давид Фридрих сматра се сликарем који је можда најбоље познавао сету немачке душе, и као такав магнетски привлачи публику. Једва да неко може да га надмаши. Дела Каспар Давид Фридриха дочаравају бездан. Поглед упрт у платна његових слика открива црно море, насукане бродове у вечном леду, мрачне јеле и закржљале руке које додирују јајашца у гнезду. Фридрихов најближи духовни сродник је пустињак, јер је усамљеност његов најдражи животни избор, а он један достојни претставник меланхолије, а не романтике. Романтика као уметнички правац огледа се у различитим уметничким формама; сликарства, поезије, веселих прича, и у том периоду су настала вредна дела. Али ментални основ романтике остаје стваралаштво типично за преокрет епохе.
Каспар Давид Фридрих, рођен је у Грајхсвалду 1774. као шесто дете у породици. Мајка му је умрла када је имао 6 година. Само петоро од деветоро брац́е и сестара прежвљавају.ране године. Каспар Давид је имао 13 година када је страдао његов годину дана млађи брат Јохан Кристофер који је доживео срчани удар покушавајући да га спасе да се не утопи у реци Елби. Због тога је он од ране младости имао осећање кривице. Осећање туге стално га је пратило у животу, и он је увек имао поглед окренут ка свом унутрашњем бићу.
Парадоксално је то што би човек помоћу његових слика могао да се нађе на дивном путовању кроз Источну Немачку на почетку 19. века од Ригена до Ризенгебирге. Каспар Давид Фридрих био је сликар дубоких осећања, што показују његови пејсажи брижљиво аранжирани и идеализовани. Његове фигуре које су посматрачу увек окренуте леђима изгледају као статуе постављене у простору и не виде ништа друго доли бескрај своје душе.
Одлазак старих добрих времена
Каспар Давид Фридрих доживао је прелазак из 18. у 19. век и одлазак добрих старих времена. Пруска више није била оно што је представљала у време Фридриха Великог. Француска Револуција уздрмала је људске душе. Наполеон је стигао, победио и учио је Немце некој врсти глобализације, само што та реч тада није била у употреби. Почетак индустријализације означио је дим из фабричких димњака. Из Енглеске је долазио нови до тада непојмљив начин рада и произвоDWе који је људе обезвредио и претворио их у машине.
У таквој невољи песници су први дали знак за узбуну и позвали на повратак у сигурну и чисту немачку шуму. Лудвиг Тик први је зачетник раног романтизма са својим романом „Путовање Франца Штернбалдса“ 1798, а са чаробном речи „Осама у шуми“ одредио је правац и расположење. Томе се придружио и роман Ајхендорфа „Пустоловци“.
Коначно су и сликари пронашли своју романтику. Филип Ото Рунге, Лудвиг Рихтер, као и Јохан Хајнрих Фисли са својим осећањем за драматику дали су печат или с у илустровали основно расположење времена, које је било песимистичко, у неку руку готово паралишуће. Царовала је Меланхолија.
Да ли је Каспар Давид Фридрих био религиозни сликар?
Цркве су проклињале меланхолију јер је она била грех и противна божјој милости. Али барем у неким сликама вера и меланхолија су се помирили. Да ли је Каспар Давид Фридрих био религиозни сликар?
Понекад стварно изгледа као да се његови ликови без профила упирући пиоглед према мору или према брдима у стању молитве. Али посматрајући Фридрихове дела – „Игуманска црква у храстовој шуми“ или „Калуђер на мору“ која би могла да буде и Тарнерова слика – намеће се подсећање на редове из пера Џејмса Џојса из „Улиса“: „Форме тумарају тамо амо кроз тамна светла, и то је био живот“.
Каспар Давид Фридрих уобличава форме са понекад лаким маниричним симетријама. Али он је ипак остао заробљеник меланхолије, коју је описао Џојс. Овај мало прерађен текст, први пут је објављен 21.04. 2006.
Детлеф Хартлап
Извор: DW
