Био је јун 1928. године када је тридесетпетогодишњи Милош Црњански закорачио у берлински кварт код Бендлеровог моста, начичканог амбасадама и посланствима. Стара вила са металном оградом и жбуновима јоргована под бројем 17 била је његово ново радно место.
Тада је почела дипломатска каријера Црњанског, доцније упамћеног као једног од најзначајнијих писаца српске књижевности 20. века. После Другог светског рата, Милоша Црњанског нису волели остали емигранти који су били монархисти, а у послератној Југославији, у којој су победу однеле комунистичке снаге, сматрали су га националистом и нацистом, каже Нада Мирков Богдановић, историчарка књижевности, за ББЦ на српском.
„Био је двоструко неприхваћен и нападан са свих страна“, додаје Мирков Богдановић која је приредила критичко издање дела Црњанског Ембахаде. Милош Црњански био је песник, писац, новинар и дипломата. Рођен је 1893. године у Чонграду, у данашњој Мађарској, а одрастао је у данас румунском граду Темишвару. Дипломирао је на студијама компаративне књижевности, историје и историје уметности. У његова најзначајнија дела убрајају се збирка песма Лирика Итаке и романи Дневник о Чарнојевићу, Сеобе, Друга књига сеоба и Роман о Лондону.
Човек од поверења
Са неколико објављених дела, Милош Црњански је крајем 1920-их у тадашњој Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца радио при Министарству просвете које му одобрава једногодишње одсуство. „Био сам, као професор Четврте београдске гимназије, сиромах, и без могућности, да се посветим литерарном раду“, написао је Црњански у делу Ембахаде које говори о његовом дипломатском раду. У том периоду, свет се опорављао од последњег великог рата, а новоустановљена Краљевина постала је део нове Европе.
Заузимала је територију данашње Србије, Босне и Херцеговине, Северне Македоније, Црне Горе, Хрватске и Словеније. На њеном челу је тада био краљ Александар Карађорђевић, који је 1929. године променио назив државе у Краљевина Југославија.
Црњански никада није био званично запослен у Министарству спољних послова, али је у Краљевини Југославији постојао известан број неформалних дипломата који су добијали поверљиве мисије. Неформалне дипломате су у одређеном моменту били људи од поверења владара или председника влада.
Један од њих био је и Црњански, кога је ценио тадашњи председник владе Милан Стојадиновић, каже историчар Растко Ломпар за ББЦ на српском. Према историјским изворима, Стојадиновићева влада се, за разлику од дотадашњих, окренула Немачкој и Италији у којима су расле ултрадесничарске снаге које ће годинама касније увући Европу и свет у Други светски рат.
У тако подељеном међуратном свету, Црњански добија задатак да оде баш у Берлин. „Црњански није имао уобичајену каријеру утицајног дипломате, нити је био амбасадор. „Био је нешто између дипломате и личности чији је задатак био да утиче на јавно мњење, како у Југославији, тако и у земљи-домаћину“, додаје Ломпар. Са друге стране, књижевници Иво Андрић, потоњи једини југословенски нобеловац, и Станислав Винавер у Немачкој, били су класичне дипломате, објашњава он. Црњански је у Берлину радио и у часопису Берлинер Тагеблат, где је писао о приликама у југословенској књижевности.
„Црњански се суштински бавио новинарским пословима
„То није подразумевало само рад са страним редакцијама, већ и јачање културних веза Југославије и државе у коју је послат на рад“, каже историчар Срђан Мицић са катедре за историју Југославије Филозофског факултета у Београду. Нацистичка Немачка и критика Хитлера Први одлазак у Берлин био је кратак, па се већ после годину дана Црњански вратио у Београд, где је радио као секретар удружења књижевника.Крајем 1935. године, ступио је у редове удружења Југословенски антимарксистички комитет. Било је то приватно удружење са циљем да сузбија комунистичку пропаганду у Југославији кроз различита јавна предавања и деловање утицајних људи, објашњава историчар Ломпар. Две године пре него што је Црњански поново добио задатак да оде у Берлин, Хитлерова Националсоцијалистичка партија постаје изузетно утицајна у Немачкој.
Хитлер постаје канцелар, што је био почетак потпуног преузимања власти тоталитарног режима који доводи до ужаса Другог светског рата. „Један од задатака Милоша Црњанског био је и да се повеже са антикомунистичким удружењем у Немачкој“, каже Ломпар. Осим тога, додаје историчар, Црњански је требало и да, кроз неформалне контакте са немачким званичницима и објавама у медијима, смањи утицај радикалних хрватских емиграната који су били блиски нацистима, али и да појача утицај Милана Стојадиновића.
Док је обављао дипломатске послове, Црњански је писао и за часопис „Време“. У новинским чланцима, које је писао из Берлина, честе су слике Хитлера и његових сарадника, преносе се вести о изборима у Немачкој и о четворогодишњем привредном плану ове земље. Осветљавају се и теме које говоре о односима Хитлерове Немачке и других европских држава, објашњава Часлав Николић, професор српске књижевности на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу. „Међутим, иако бележи актуелне теме, описује догађаје и личности, преноси и, у понечему деликатне, изјаве најистакнутијих политичких личности у Немачкој, Црњански у новинским текстовима из Берлина не заступа и не брани оно о чему пише“, додаје он. Као пример наводи текст „Хитлер као централист“ из 1937. године у ком Црњански описује немачки град Либек, поистовећујући га по старини са Дубровником. Либек, град на северу Немачке, био је независан до 1937, кад га је Хитлер припојио Хамбургу.
„Иако су становници Либека ‘поносити на своје заставе, боје, печате, права, суверенитет, као што су то били наши Дубровчани’, ‘Хитлер их је збрисао недавно’. „Пошто у његовим очима ‘има само једна визија: Немачка без унутрашњих граница'“, цитира Николић Црњанског.
Професор истиче да је у овом тексту Хитлер представљен као „човек скромног порекла, који је морао да ради у младости као молер“, али који је „збрисао самосталност и сувереност те лепе слике“ града. „Уништавајући слику ‘фантастично лепог града’, Хитлер је демонстрирао могућности ревизије и разградње друштвених и културних система уопште. „Дубровник је културноисторијска асоцијација којом Црњански барата и читаоцима у Југославији предочава судбину старог немачког града“, каже Николић.
Шпански грађански рат и наклоност према Франку
Док је Црњански боравио у Немачкој, разбуктао се сукоб на југу Европе. У Шпанији, са једне стране нашли су се републиканци, уз које су били левичари, и националисти,који су имали подршку десничара, фашиста и сличних групација. Сматра се да је Шпански грађански рат био пробни полигон за Други светски рат. Сукоб је започет 1936. побуном коју је водио фашистички генерал Франциско Франко против изабране левичарске владе. Уз подршку нацистичке Немачке и италијанског фашисте Бенита Мусолинија, Франко је победио у грађанском рату 1939. године и успоставио диктатуру, проглашавајући се ауторитарним шефом државе. Краљевина Југославија је у почетку формално признавала само легитимну владу и заступала је неутралну позицију у овом рату. Бројни Југословени су, као добровољци, дошли у Шпанију да се боре против фашизма.
Шпански борци, како су их звали, касније су постали окосница ударних партизанских бригада. Званичне дипломате биле су у Мадриду и Барселони и нису могле да имају увид у оно што се догађа у делу Шпаније око Севиље, који је контролисао генерал Франко, објашњава Растко Ломпар. „Ипак, било је потребно остварити и везе са националистима, односно страном у рату коју је заступао Франко“, додаје он.
Тада је Црњански добио још један задатак. Помоћу антикомунистичких веза, посебно утицајних берлинских пријатеља, Црњански успева да дође до Франковог штаба. „Одатле није могао да пошаље поверљиве извештаје јер у том моменту он није био дипломата, па није имао право заштите дипломатске преписке. „Тек кад се вратио, послао је серију поверљивих извештаја која говоре о стању у војсци генерала Франка, становништву и изгледима за завршетак рата“, додаје Ломпар. Он каже да је Црњански писао афирмативно о Франковој Шпанији, иако је истицао неке њене лоше стране, попут цензуре и неслободе. У новинским чланцима, Црњански наводи да му се највише постављало питање да ли је Франков режим спроводио терор над људима.
„Ја могу на то одговорити само оно што сам чуо у самој околини генерала Франка. У Севиљи, побио је генерал Кеипо де Љано од 8.000 радника рудокопа Рио Тинто, 6.000.
„Према овој, скали ја мислим да се поступило и на другим местима. Ипак, истине ради, ваља истаћи, да сам ја лично слушао у околини генерала Франка и од његових официра у Саламанци, да је несрећа што је генерал Франко сувише благ“, писао је Црњански. Наглашавао је и Франково порекло, његову оданост католичкој цркви. „Генерал Франко потиче из породице која је била дубоко одана цркви… Његов генералштаб, његово Министарство пропаганде, са чијим сам људима говорио, сматрају сви да у будућој Шпанији треба пре свега осигурати једну значајну улогу цркви“, писао је.
Боравак у Риму
Почетком 1938. године, дипломатска каријера Црњанског сели се у још једну медитеранску престоницу земље у чврстом стиску диктатуре. Одлази у Рим, где није могао да доприноси као раније јер је све мање поверљивих мисија у које је био укључен, објашњава историчар Ломпар. За то време, изменила се и политичка ситуација у Југославији. У фебруару 1939. године Милан Стојадиновић губи власт, а на његово место долази Драгиша Цветковић.
„Ово компликује његов положај, јер он тада губи свог заштитника. „Извештаји Црњанског постају штури и углавном су телефонски“, каже Ломпар.
У чланцима из Италије, Црњански пише о односима ове земље, Француске и Велике Британије, о савезу Италије и Немачке, о феномену италијанског расизма, о снази војске, о Мусолинијевом унутрашњем и међународном политичком раду, објашњава Часлав Николић. „После рата, Италију је највише болело то што су њени бивши савезници врло неповољно говорили о њеној војсци“, записао је Црњански у једном од извештаја.
Одлазак у Лондон: ‘Она ми каже да Немци туку Београд
Свакодневни живот Црњанског у Риму прекида телефонски позив. Сазнаје да је Други светски рат, започет инвазијом Немачке на Пољску 1939, две године касније захватио и Југославију. Прве бомбе на Београд су пале 6. априла 1941. у јутарњим сатима, док се Рим тек будио.
„Поменутог дана, врло рано, зазврјао је телефон у мом стану у Риму, преко пута Тврђаве Сант Анђела.
„На телефону чујем да је госпођа Торсон, секретарица нашег конзулата, Швеђанка, жена једног шведског саветника.
„Она ми каже, снуждено, да имам да чујем тужне вести.
„Питам, рат?
„Она ми каже да Немци туку Београд, штукама, варош је запаљена„, записаће касније Црњански у делу Ембахаде.
Када су Италија и Немачка објавиле рат Југославији, Црњански је морао да оде из Рима. Имао је избор: или у окупирану Југославију, или у Лондон, где су били и краљ и југословенска влада, каже историчар Ломпар. Емигрирао је у Лондон и од тада није имао никакав дипломатски задатак, додаје.
Док је као емигрант живео у Лондону, Црњански је написао Ембахаде, дело у четири тома у коме приповеда о сопственој дипломатској служби у Берлину и Риму. „Tо су моје белешке о несрећи нашег народа, а нису ни дневник, ни историјат, ни студија, ни памфлет. „Него просто успомене једног очевица, писца“, писао је Црњански.
‘Двоструко неприхваћен’
У једном од недатираних лондонских рукописа, Црњански је написао да су га у Београду нападали као хитлеровца, а емигрантски листови оптуживали су га да је марксиста и левичар. Чак и његов повратак у земљу био је контроверзан, писани су новински чланци и књижевни текстови који су се томе противили, каже Растко Ломпар. Био је идеолошки непожељан, а највећи противници биле су његове колеге и бивши пријатељи, Милан Богдановић и Марко Ристић, који су у новом режиму заузели битне друштвене позиције, наводи се у књизи Горане Раичевић Агон и меланхолија: Живот и дело Милоша Црњанског. Записници из Удружења књижевника Србије показују да се полемисало се о повратку Милоша Црњанског и штампању његових дела. Замерали су му што је уређивао часопис Идеје, који је био десно оријентисан и видели су га као противника комунизма, тадашње владајуће идеологије.
Још 1949. године појавила се Богдановићева књига Слом модернизма између два рата, у којој су се биле бројне оптужбе на рачун Црњанског. „Тих књижевних измећара реакцији данас код нас више нема. „Неки су искусили заслужену народну казну, а други су потонули у заборав или у мрак и неповрат емиграције. „Али су они у једном тренутку били фактори у нашој књижевности, били су главни глумци у једној својом негативношћу поучној епизоди наше блиске књижене прошлости.
„И корисно је данас указати да су они били једна од тешких препрека ка борби за напредно у литератури и у животу“, писао је Богдановић о Црњанском. Уместо да овај текст изазове негативне реакције, учинио је супротно: књиге Милоша Црњанског су се све више читале, посебно међу младим књижевницима, пише Раичевић. Историјски период у коме се нашао, Црњански је видео као доба „…које је било пуно несрећа, жалости, страхота, а које ће се ускоро чинити несхватљиво и давно прошло, невероватно…“. По повратку из Лондона, Црњански се више није бавио дипломатијом. Умире последњег дана новембра 1977. године у Београду.
Кристина Кљајић
Извор: ББЦ
