Пише: Јуџин Дојл
Почео сам да слушам Џорџа Бибија прије неколико година, када је упозоравао на растуће тензије у Украјини, стварни ризик од ескалације ка нуклеарном рату и опасности колективистичког размишљања о овој теми. Још 2021. године предвидио је да је вјероватно да ће Русија извршити инвазију на Украјину због одлучности САД-а да земљу увуче у НАТО и осјећаја у Москви да је то „сад или никад“ тренутак да се тај план заустави. Годинама раније, амерички амбасадор у Москви, а сада директор ЦИА-е, Вилијам Бернс хитно је упозорио Вашингтон да Руси Украјину сматрају „најцрвенијом од свих црвених линија“: „Улазак Украјине у НАТО је најизразитија црвена линија за руску елиту (не само за Путина),“ написао је амбасадор Бернс. „У више од двије и по године разговора са кључним руским актерима, од тврдих чувара Кремља до најоштријих Путинових либералних критичара, још нисам срео никога ко би на Украјину у НАТО-у гледао другачије него као на директну пријетњу руским интересима.“
Ово цитирам јер, ако желимо да Украјина, Европа и можда сви ми избјегнемо још горе посљедице, морамо превазићи једну веома штетну ријеч: „неиспровоцирано“.
Та ријеч блокира све што је апсолутно неопходно: дубоке, конструктивне и трајне разговоре између Русије и Запада како би се створио безбједносни оквир за цијелу Европу који ће свим странама бити прихватљив.
Од фебруара 2022. године западна пропаганда је усађивала људима да је инвазија била „неиспровоцирана“. Међутим, изван Запада врло мали број људи дијели тај став. Џорџ Биби не подржава инвазију, сматра да Русија има за шта да одговара, али одбацује овај поједностављен наратив као штетан и потенцијално катастрофалан. Прошле седмице дао је интервју професору Глену Дизену и Александру Меркурису на Дурану, и по мом мишљењу, понудио врхунску лекцију из одговорног државничког дјеловања. „Имамо много управљања наративом, много надзора над јавним дискурсом,“ рекао је Биби. „Свако ко би и помислио да је постојао било какав елемент провокације који је утицао на руске одлуке, био је одмах анатемисан.“
Роберт Кејган: Јесу ли Американци спремни да одустану од Украјине?
Биби сматра да Запад има погрешну представу о самој природи овог сукоба. САД и Европљани дефинисали су руску инвазију као „проблем модела одвраћања“, а не као „проблем спиралног модела“. У првом, непријатељ је попут Хитлера кога треба зауставити по сваку цијену.
„Интернализовали смо тај модел као универзалну истину у међународним односима. Вјерујемо да је сваки проблем са којим се суочавамо управо такав, проблем одвраћања, и да не можемо да преговарамо.“ У стварности, каже Биби, конфликт одговара ономе што је Роберт Џервис још 1970-их описао као „проблем спиралног модела“ – ситуацију у којој једна држава, покушавајући да ојача своју безбједност (нпр. Украјина уласком у НАТО), заправо пријети другој држави (Русији), што покреће динамику акције и реакције која може водити у сукоб.
„Када покушате да ријешите проблем спирале одбијањем преговора, на обје стране само долијевате уље на ватру,“ каже Биби. Бивши шеф руског одјељења ЦИА сматра да, ако желимо да избјегнемо катастрофу каква је Украјина, Запад мора поново да се окрене дипломатији и способности преговора са геостратешким противницима. Амерички тријумфализам након пада Берлинског зида довео је, по његовим ријечима, до осјећаја у САД-у да могу напустити традиционално државништво.
„Више нисмо осјећали потребу за нормалним дипломатским преговорима, покушајем да балансирамо интересе, као и моћ – стварима којима се државништво бави хиљадама година. Мислили смо да то више није потребно. Прво: ми знамо да смо у праву. И друго: америчка моћ је толико несразмјерно већа од моћи било које друге земље да можемо једноставно наметнути своје ставове, свиђало се то другима или не.“
Тај тренутак – Униполарни тренутак – је прошао, и сада живимо у мултиполарном свијету. Најбољи доказ те промјене геополитичког пејзажа јесте чињеница да је Русија, силом оружја, готово сигурно осујетила планове САД-а да прошире НАТО у Украјину.
Русија је остварила успјех кроз исцрпљујући рат: источни фронт попушта пред њеном бојском, а украјинска војска, која је пружила изузетан и храбар отпор, све теже одржава линију.
Ове седмице је пао утврђени град Селидово што је прошло готово незапажено у главним медијима. Прије неколико седмица, Угледар, још један кључ украјинске одбране, пао је након вишемјесечног руског притиска. Села и градови падају све бржим темпом.
Часов Јар, једна од најтежих препрека за Русе, близу је слома. Руси су надомак Покровска, кључног логистичког чворишта у Доњецкој области.
Украјинци се налазе пред ужасном дилемом. Већина је свјесна да је рат изгубљен. Међутим, сваки покушај преговора са Русима могао би изазвати унутрашње немире у Украјини који би могли довести до државног удара, атентата или других потреса. САД не желе да рат заврши прије него што предсједник Бајден напусти функцију у јануару 2025. године – и могу продужити агонију, губитке живота и предају још више територије Русији из унутрашњих политичких разлога, а не у најбољем интересу Украјине. Гдје све ово води? Џорџ Биби сматра да постоје три опције. НАТО би могао ескалирати сукоб и директно се укључити у борбе – акција која би могла имати катастрофалне посљедице. Вјероватније је, међутим, да би Украјина могла доживјети колапс – војни и политички слом јер више неће имати снаге да формира ефикасну војску.
Макс Блументал: Потенцијални атентатор на Трампа регрутовао добровољце за Украјину
„Ако на све гледам аналитички, рекао бих да је највјероватнији сценарио да Украјина колабира и постане нека врста нефункционалног штићеника Запада. То би значило, мање или више, безбједносну црну рупу у срцу Европе која ће доносити реалне проблеме.“ Ако не буде постигнут договорени оквир, други осјетљиви региони, попут Грузије, Молдавије, Бјелорусије и Калињинграда, могли би постати жаришта сукоба. Трећа опција, која је Бибију очигледно најпожељнија, јесте да Запад промијени курс и „узме телефон у руке“, одустајући од одбијања преговора. „Запад мора схватити да је важно да пронађемо рјешење кроз преговоре,“ каже Биби.
„Не можемо једноставно рећи Русима: замрзнимо конфликт у Украјини, а једног дана ћемо ријешити шире европске безбједносне проблеме – ‘вјерујте нам’. То неће проћи. Морамо показати да схватамо значај тих питања и да је у нашем интересу да их ријешимо на начин који узима у обзир кључне безбједносне интересе Русије. Русија неће добити све што жели. Нећемо ни ми. Обје стране ће морати да осигурају заштиту својих најважнијих интереса. То је универзална истина у сваком дипломатском споразуму.“
Тако говоре зрели људи.
Јуџин Дојл је аутор и аналитичар из Велингтона, Нови Зеланд, познат по својим чланцима и јавним ставовима на тему међународних односа и геополитике, са фокусом на питања мира, безбједности, и политичких тензија у регионима као што су Блиски Исток и Пацифик. У својим текстовима често критикује милитаристичке тенденције у западним земљама, посебно у контексту америчке спољне политике и утицаја на државе попут Новог Зеланда, које се налазе на раскрсници између своје независности и растућег притиска да уђу у савезе попут AUKUS. Дојл је такође активиста и добитник награде „Absolutely Positively Wellingtonian“ за свој допринос заједници, а своје чланке објављује на платформама као што је његова веб-страница Solidarity.
Извор: Counter Punch
