Piše: Filip Dragović
Performans koji prave Hrvati (tačnije zvaničnici države koja na svojoj teritoriji ima spomenike Miru Barešiću – i ne pada im na pamet da ih ruše) oko crnogorske rezolucije o Jasenovcu, Dahauu i Mathauzenu, ili oko imena bazena u Kotoru, niko ozbiljan ne doživljava kao prepreku na putu ka Evropskoj uniji. Ali kad američki ambasador u Srbiji Kristofer Hil, prebrojava rusofile po mitinzima za očuvanje životne sredine u dolini Jadra, e to je već objava skupe putarine za planiranu vožnju ka Evropi.
Jer, Hilova meditacija nad Jadrom može biti posvećena sociološka analiza koliko čega od ideja i svetonazora stane u prosječnog građanina Srbije, pa u tom slučaju sve liči na korisnu sugestiju nekoga ko želi da pomogne „objektivnim pogledom sa strane“. A može biti nastavak Saterlendove replike iz Stounovog „JFK“, gdje sve i na koji način američka Vlada tura nos i prste, pa se lako prevodi kao: fućka nam se za vaše demokratske standarde, vladavinu prava, ispunjena poglavlja…. ako ne date litijum, nećete biti u našem društvu.
Uh, koliko protivnika prekopavanja Srbije istovremeno čita Dostojevskog i Čehova, a koliko njih je zbunjeno načinom na koji Zapad gura Ukrajince u rat protiv jačeg od sebe? – Može biti pitanje ozbiljnog istraživanja. Ali, ako to istraživanje ne sprovodi neka naučna institucija nego ambasador Amerike zemlje koju je, koliko juče, Milo Đukanović optužio za „površan odnos prema balkanskim temama“, i ako te svoje „površne“ analize na bilo koji gramatički način poveže sa uslovima da se Srbija uputi ka EU, onda se to zove „nedemokratska i kolonijalna naplata putarine“, o kojoj ljudi snime film u sred Holivuda, pa možemo valjda i mi, bez namjere da se kandidujemo za Oskara, reći poneku slobodnu riječ i zapitati se, da li je to sve u redu?
