Piše: Hajiver Blas
Za Žurnal preveo: M. M. Milojević
Decenije neulaganja donose gorke plodove
Veče tokom kojem sam saznao neizgovorenu istinu o tržištu kakao bio sam u Jamusukru, kolosalnoj prestonici Obale Slonovače.
„Problem sa kakaom jeste što je to usev siromašnih ljudi“, objašnjavao mi je sagovornik tokom večere, vladin službenik koji je postao poslovni čovek. „Da li bilo gde ovde vidite komercijalne plantaže? Ne“, rekao je. „Znate li zbog čega je to tako? Zato što cene nisu dovoljno visoke.“
Samo zato što su milioni zapadnoafričkih farmera videli kakao kao svoj jedini put da umaknu teškom siromaštvu, svet je imao na raspolaganju obilje ponude, i stoga niske cene. Posledica toga je što smo vi i ja uživali u zadovoljstvima jeftine čokolade tokom više decenija.
Za razliku od mnogih drugih poljoprivrednih dobara, kakao se nije razvio u komercijalni plantažni posao. Po preovlađujućim cenama koje su bile devedesetih godina 20. veka i u prvoj deceniji 21. veka to nije imalo poslovnog smisla. Novac se pravio naokolo u trgovini zrnima i potom njihovoj obradi u čokoladu – ne sadnjom, uzgajanjem i branjem plodova drveta kakaa.
Danas ovaj usev pretežno uzgajaju mali poljoprivrednici[I]. Pošto proizvode tek onoliko koliko je dovoljno da opstanu, mnogima nedostaju sredstva da reinvestiraju u svoje parcele. I na kraju, decenije slabog investiranja je sustigla i povećana tražnja čokolade. Treću uzastopnu sezonu, globalna potrošnja će 2023/24. značajno prevazići proizvodnju – nešto što nije posvedočeno još od ranih šezdesetih godina 20. veka. Svi se sada suočavamo sa neizbežnom čokoladnom krizom.
U svetu trgovine prirodnim dobrima, rekordne cene su zabeležene svugde zbog industrijalizacije Kine. Na kraju 2023. godine, kakao je bio jedna od četiri glavne berzanske robe kojom se u dalje trguje po cenama nižim od njihovog vrhunca zabeleženog sedamdesetih godina 20. veka, tokom prethodnog buma trgovine prirodnim dobrima.[II]
Ali rekord postavljen pre četrdeset šest godina konačno je oboren ove godine kada je cena kakaa u Njujorku skočila na više od 5.500 dolara po metričkoj toni. Industrija sada vrvi od hiperbolisanih očekivanja, uključujući i predviđanje da će se cene ponovo udvostručiti na 10.000 dolara po toni. Ne mislim da će otići toliko daleko. Važno je podsetiti se da se semenom kakaa pre godinu dana trgovalo po ceni od 2.500 dolara po toni, a da je 2000. godine tona prelazila iz ruke u ruku za svega 650 dolara.
Ono što se dešava u Zapadnoj Africi uskoro će se osetiti u supermarketima širom sveta. Na konferencijskom razgovoru sa investitorima 8. februara, dana kada su cene kakaa probile ranije zabeležene rekorde, Mišel Bak, generalni direktor kompanije Herši (Hershey Co) upozorila je na ono što se očekuje: „Upotrebićemo svaku alatku koja nam stoji na raspolaganju, uključujući promenu cena, kako bismo mogli da vodimo posao“.
Iako bi današnja nevolja mogla da vodi prema povećavanju cena i prikrivenoj inflaciji (shrInkflatIon) na kraju snabdevačkog lanca, uzrok krize nalazi se na prvoj karici lanca snabdevanja u Zapadnoj Africi. Ovde, četiri države – Obala Slonovače, Gana, Kamerun i Nigerija – proizvode skoro 75 odsto svetskog kakaa. Kralj proizvodnje je Obala Slonovače, koja u uobičajenim godinama proizvede 2 miliona tona – u poređenju sa globalnom potrošnjom od 5 miliona tona.
Gde se uzgaja kakao
Drvetima kakaa najviše pogoduje uski pojas od dvadeset stepeni severne do dvadeset stepeni južne geografske širine, zbog čega su Obala Slonovače, Gana, Nigerija i Kamerun zemlje koje su među najvećim proizvođačima.
Utemeljivač nesrazmerno velike uloge Obale Slonovače u svetskoj industriji čokolade je Feliks Ufue-Boanji (FélIx Houphouët-BoIgny), farmer koji je uzgajao kakao pre nego što je postao prvi predsednik Obale Slonovače nakon što je ona stekla nezavisnost od Francuske. Pod njegovom vlašću, od 1960. do njegove smrti 1993. godine, on je oblikovao naciju kao najvećeg svetskog proizvođača, nadmašući Ganu. Računajući na visoke cene koje su postizane 70-ih godina 20. veka koristio je braon zlato da preoblikuje zemlju, gradeći novu prestonicu – Jamusukro, u koju je smeštena i replika vatikanske Bazilike svetog Petra – i na neko vreme pretvarajuću Abidžan, trgovinski centar, u zapadnoafrički Menhetn.
Ufue-Boanji je privukao milione afričkih farmera velikodušnim podsticajima, uključujući vlasništvo nad zemljom svakome ko zasadi stabla kakaa.[III] Tokom nekoliko poslednjih decenija svet je imao koristi od zamašnog proširenja proizvodnje koju je on podstakao.
Havijer Blas: Šta se desilo sa afričkim rastom ili o još jednoj izgubljenoj deceniji
Međutim, niske cene imaju svoje posledice. Poslednji talas sadnje drveća u Zapadnog Africi zabeležen je početkom dvehiljaditih, posebno na severozapadu Obale Slonovače. Ova drveta su stara skoro dvadeset pet godina, i dobrano su prošla svoj biološki vrhunac. Opadanje je zabeleženo i u stočarstvu, uz uopšte malu upotrebu đubriva i pesticida u poljoprivredi. Stara drveta kakaa znače dva problema: manje prinose i povećanu podložnost biljaka lošem vremenu i bolestima. Oba faktora su stupila na scenu ove godine – što škodi poljoprivrednicima koji propuštaju visoke cene.[IV]
Lokalno tržište na Obali Slonovače i u Gani strogo kontrolišu njihove vlade, koje postavljaju zvanične cene. Trgujući unapred vlasti garantuju cene, ali to znači da farmeri propuštaju priliku kada cene [na svetskom tržištu] rastu. Za berbu tokom sezone 2023/24, farmeri sa Obale Slonovače su dobijali 1000 centralnoafričkih franaka (1,63 dolara) po kilogramu, oko 70 odsto ispod trenutne veleprodajne cene.
Istorijski podbačaj
Tržište kakaa će trpeti veliki deficit 2024. godine treću uzastopnu poljoprivrednu sezonu, što je najdugotrajniji manjak u novijoj istoriji
Rezultat je zjapeći jaz između ponude i potražnje. Čak i kada se uzme u obzir negativan uticaj visokih cena na potrošnju, tržište se suočava sa deficitom od 300 do 500 hiljada tona, prema mojim istraživanjima unutar ove industrije. Ukoliko se to potvrdi, to će biti najveći manjak u poslednjih šezdeset godina – i verovatno najveći manjak koji je ikada zabeležen.
Uz tražnju koja toliko prevazilazi proizvodnju, zalihe će opadati treću uzastopnu godinu. Unutar industrije, čuo sam da bi do kraja sezone, zalihe kakaa, premerene odnosom između zaliha i potrošnje, mogle da padnu na svega 25 odsto u odnosu na najniže zabeležene vrednosti iz sedamdesetih godina 20. veka. Ukoliko se u obzir uzme kašnjenje u isporuci to znači da industrija ne raspolaže skoro nikakvim inventarom. Trgovci kakaa navode da je sada skoro nemoguće pronaći ponude za seme – uprkos činjenici da je februar vrhunac berbe, kada bi skladišta u zapadnoafričkim lukama trebalo da su krcata.
Prazni ambari
Globalne zalihe kakaa, premerene pažljivo posmatranim odnosio između zaliha i potrošnje, pale su na najniže nivoe koji su poslednji put viđeni tokom krize kakaa krajem sedamdesetih godina 20. veka
Postoji još jedna strana problema sa potražnjom. Tokom poslednjih 30 godina, potražnja je udvostručena, i samo mnogo više cene mogu da uspore ovaj trend. Ipak, izvan SAD i Evrope, globalna potrošnja čokolade po glavi stanovnika i dalje je mala, što čini da na tržištu ima prostora za dalja proširenja.[V]
Rešenja izmiču. I ono što potrošači žele sučeljava se sa proizvođačkim potrebama. Svako od direktora u proizvodnji čokolade preko trgovaca kakaom do nevladinih organizacija proveli su dosadašnji deo 21. veka vajkajući se o neodrživosti ravnoteže između ponude i potražnje. Kada sam govorio sa svojim sagovornicima u Jamusukru pre više od jedne decenije, putovao sam širom Obale Slonovače beležeći problem starenja drveća i potragu farmera za boljim životnim uslovima.
Za sve to vreme, farmeri su bili zlatne koke za sve zainteresovane strane izuzev za sebe same: vlade su žestoko oporezivale ovaj sektor; trgovci i konditorska industrija raspolagale su sa više nego dovoljno semena da drže cene čokolade pristupačnim, prošire prodaju rastućoj klasi ljubitelja slatkiša; i na kraju potrošači, koji su mogli da vide kako se čokolada preoblikuje od luksuzne stavke u svakodnevnu poslasticu.
Kraljevi kakaa
Zapadnoafričke nacije obuhvataju skoro 75 odsto svetske proizvodnje kakaa, i zajedno proizvedu više od 3,5 miliona metričkih tona ovog dobra.
Ne slažu se svi da je sadašnji nivo cena problematičan. Farmeri izvan Zapadne Afrike koji imaju seme na prodaju – i sposobnost da to učine po preovlađujućim tržišnim cenama – ubiraju neočekivano visoke prihode koji nisu viđeni više generacija. Za one u Ekvadoru, Brazilu, Indoneziji i Peruu, kriza u Africi je blagoslov. Oni će sigurno podstaknuti sadašnjim bumom zasaditi veći broj stabala kakaa.
Čak i u Zapadnoj Africi, gledišta su iznijansiranija. Dok farmeri uglavnom propuštaju da se okoriste najboljim stanjem na tržištu kakaa u dosadašnjoj istoriji, vlasti u Jamusukru ohrabriju sadnju manje drveća poslednjih godina kako bi istovremeno i povećali cene i zaustavili deforestaciju. Do naredne poljoprivredne sezone, otkupne cene na Obali Slonovače će verovatno porasti, što će farmerima dati gotovinsku injekciju. Na mnogo načina sadašnja situacija bi obradovala Ufea-Boanjija, koji je sanjao o kartelu trgovine kakaom u jednoj zemlji, sa Obalom Slonovače koja postavlja cenu na svetskom tržištu.
Nisam uveren da su klimatske promene na bilo koji način povezane sa sadašnjom krizom – uprkos što im mnogi komentatori pripisuju veliki značaj. Vansezonske kiše koje su naškodile usevima su po svoj prilici više povezane sa klimatskim fenomenom El Ninjo nego sa globalnim zagrevanjem. Ipak, jasno je da manje predvidljivo vreme u budućnosti može da bude druga poteškoća za uzgajanje kakaa.
Za konditorsku industriju, cene predstavljaju akutni problem. Sumnjam da ovaj sektor može da prenese celokupno povećanje cene potrošačima. Margine zarade mogu da padnu, i rast potražnje za čokoladom može da se uspori, ili čak krene duž obratne putanje. Proizvođači čokolade za masovnu potrošnju – imajte na umu kakao koji se stavlja u peciva, na primer – pretrpeće štetu. Potrošači će, neizbežno, plaćati višu cenu.
Ova kriza je nužna. Svetu su potrebne više cene kako bi se ohrabrila obnova zasada miliona ostarelih drveta – i da bi se bolje starali o postojećim. Ukoliko svaki farmer primeni malo više veštačkog đubriva, i ukoliko mu na raspolaganju budu stajali pesticidi, proizvodnja može da se oporavi. Ili će se ovo desiti, ili će predviđen rast tražnje za čokoladom morati da se uspori ili čak da potražnja padne. Očigledno je da globalne zalihe kakaa ne mogu još mnogo da opadnu. Na kraju, i kakao je samo još jedno od prirodnih dobara koje prolazi kroz cikluse uspona i opadanja. Tokom nekoliko narednih godina tržišne sile će uravnotežiti tržište, ali svi će morati da budu spremni na nekoliko godina viših cena. Biće to gorka slast.
Izvor: Blumberg
