Piše: Branko Milanović
Kada se u aprilu 1917. krio u Finskoj od naloga za hapšenje koji je izdala Privremena vlada, Lenjin je napisao svoj pamflet pod naslovom „Država i revolucija“. U njemu je preuzeo obavezu da odbrani predstojeće nasilno preuzimanje vlasti od strane boljševika oslanjajući se na spise Marksa i Engelsa o dolasku socijalizma i Pariskoj komuni. Takođe je veoma detaljno predstavio sistem koji bi usledio nakon socijalističke revolucije u Rusiji. U ekonomskoj sferi, to će biti nacionalizacija sredstava za proizvodnju, ukidanje privatne svojine i centralizovano donošenje odluka. U političkoj sferi, to će biti diktatura proletarijata i vlast sovjeta. Diktatura proletarijata ovde se mora shvatiti u njenom društvenom kontekstu, na isti način na koji su svi kapitalistički režimi, prema Marksu, diktature kapitalista – bez obzira na to da li imaju višepartijski demokratski privid ili su pod vlašću autoritarnih režima. Strogo govoreći, diktatura proletarijata, kako je tumači Lenjin, može biti kompatibilna i sa višepartijskim sistemom, kao i sa jednostranačkim sistemom.
U aprilu 1922. godine, tačno pet godina kasnije, Lenjin, koji je tada bio na čelu sovjetske vlade, održao je svoj poslednji dugi govor na 11. kongresu Ruske komunističke partije. U tom govoru je branio Novu ekonomsku politiku (NEP), koja je u velikoj meri bila prokapitalistička i pod napadima nekoliko uticajnih frakcija Boljševičke partije (tzv. radnička opozicija predvođena Šljapnikovim i pristalice prinudne industrijalizacije koje je predstavljao Preobraženski). Politike NEP-a bile su potpuna suprotnost politikama koje je Lenjin izložio 1917. godine.
Postoji nekoliko stvari koje treba primetiti upoređivanjem ova dva dokumenta. Prva je evolucija Lenjinovog mišljenja tokom tih pet godina, koja pokazuje da je bio briljantan političar. Iako je zadržao krajnji cilj, u potpunosti je promenio taktiku kako su se okolnosti menjale. Sledeća je značaj ovih dvaju tekstova za savremene uslove. „Država i revolucija“ može se čitati kao priručnik o tome kako preuzeti državu i promeniti njenu unutrašnju strukturu. Iako Trampistička revolucija u Sjedinjenim Državama nema klasni sadržaj kakav je Lenjin predvideo za sovjetsku revoluciju, DOGE je uključen u sličan pokušaj da se promeni duboka ideologija države i da nova država počne da sledi interese novih vladara. Lenjin objašnjava:
„Revolucija se sastoji u… uništavanju ‘administrativnog aparata’ i celokupne državne mašinerije, i njenoj zameni novom…“
I:
„Odmah, svuda i potpuno ukinuti birokratiju – to ne dolazi u obzir. To je utopija. Ali odmah razbiti staru birokratsku mašineriju i odmah početi graditi novu… to nije utopija.“
Trijumf antikineske opcije na predsedničkim izborima na Tajvanu
Govor iz 1922. godine, s druge strane, može se čitati kao sažetak i kao unapred izrečena pohvala politikama koje kineska vlada sprovodi poslednjih četrdeset godina: uvođenje kapitalizma radi jačanja jednopartijske vlasti i, u krajnjoj liniji, usmeravanja društva ka socijalizmu. To je socijalizam kapitalističkim sredstvima.
Lenjinova dva teksta izuzetno se razlikuju po stilu. U „Državi i revoluciji“ on se veoma strogo drži Marksa, a posebno Engelsa, i koristi nebrojene citate kako bi pokazao svoju privrženost doktrini i dao opravdanje za politički državni udar. Tekst je prepun citata Engelsa, koji je bio otvoreniji, ili možda suroviji od Marksa, u pozivima na upotrebu nasilja u revolucijama. To je dogmatski, iako odlično napisan tekst. Pokušava da ubedi vodeće mislioce Druge i Druge-i-po Internacionale u ispravnost Lenjinove procene Velikog rata i u opravdanost njegovog poziva da se rat između kapitalističkih država pretvori u rat socijalističke revolucije.
Stvarnost izgradnje socijalizma nije se pokazala tako jednostavnom kao što je Lenjin očekivao u aprilu 1917. godine. Tako je pet godina kasnije, nakon građanskog rata, ratnog komunizma, stranih vojnih intervencija i pobune u Kronštatu, Lenjinov pristup izgradnji socijalizma doživeo promenu. Govor na 11. kongresu odlikuje se sasvim suprotnim osobinama u odnosu na „Državu i revoluciju“. To je u potpunosti nedogmatski dokument, što se vidi ne samo po odsustvu citata Marksa, već i po nekoliko odlučnih tvrdnji da je novi sistem koji se gradi u Sovjetskoj Rusiji nešto što Marks nije mogao da zamisli, nije predvideo, i stoga o tome nije ni ostavio mišljenje. To je kao da Pavle kaže Isusu da je propustio ponešto.
Novi sistem mogao se uskladiti sa marksističkom doktrinom, kako su tada tvrdili Lenjin, a danas Komunistička partija Kine, ukazujući na to da su se socijalističke revolucije dogodile u manje razvijenim delovima sveta i da su zahtevale drugačija sredstva od onih koje su zamišljali evropocentrični marksisti:
„Da li su društveni i ekonomski uslovi u našoj zemlji [Rusiji] danas takvi da podstiču prave proletere da ulaze u fabrike? Ne. To bi bilo tačno prema Marksu; ali Marks nije pisao o Rusiji – on je pisao o kapitalizmu u celini, počevši od petnaestog veka. To je važilo tokom šest stotina godina, ali ne važi za današnju Rusiju.“
Ili, opet:
„Svi više ili manje razumljivi radovi o državnom kapitalizmu koji su do sada objavljeni napisani su u uslovima i situaciji gde je državni kapitalizam bio kapitalizam. Sada su stvari drugačije; i ni Marks ni marksisti nisu mogli to da predvide. Ne smemo da se oslanjamo na prošlost.“
Glavni cilj govora iz 1922. godine bio je da brani uvođenje kapitalističkih odnosa proizvodnje u Sovjetskoj Rusiji. Ovi odnosi imali su dva oblika: dopuštanje malih seoskih poseda i proizvodnje dobara na selu, kao i privatnu trgovinu sa gradovima; i dopuštanje stranog kapitala kroz zajedničke preduzetničke poduhvate u vlasništvu sovjetske države i stranih kapitalista. Oboje su očigledna odstupanja od ideje podruštvljavanja sredstava za proizvodnju i centralizovanog planiranja koje je Lenjin izložio pet godina ranije.
Godine 1922. državni kapitalizam bio je na dnevnom redu. U jednom impresivnom ideološkom dostignuću, Lenjin razlikuje državni kapitalizam pod kapitalističkim uslovima od državnog kapitalizma pod socijalističkim uslovima. U prvom slučaju, država uzima deo moći od privatnog sektora kako bi bolje održala diktaturu kapitala; u drugom, politička moć je čvrsto u rukama Komunističke partije, ali mnoge ekonomske funkcije se delegiraju kapitalistima kako bi se povećala ukupna proizvodnja. Državni kapitalizam je samo prelazna faza ka socijalizmu. Ovo je ono što Komunistička partija Kine govori od početka reformi 1978. godine. Čak je i struktura onoga što je reformisano u Kini slična onome što je Lenjin predlagao 1922. godine. Rane kineske reforme uključivale su dekolektivizaciju poljoprivrede i otvaranje ekonomije privatnom sektoru i stranom kapitalu.
Ali, dok je NEP, prema Lenjinu, neophodan iz ekonomskih razloga, on nikako ne sme dovesti do kontrole kapitalista nad političkim donošenjem odluka. Politička moć mora ostati centralizovana u rukama Komunističke partije. „Državni kapitalizam je kapitalizam koji ćemo moći da obuzdamo, a čije ćemo granice moći da odredimo.“
Državni kapitalizam je prelazna faza, koja, kada se pokrenu sile proizvodnje i postigne mnogo veći prihod, može biti ukinuta, preokrenuta i zamenjena originalnim socijalističkim politikama. Drugim rečima, državni kapitalizam se vidi kao dodatna faza u razvoju od kapitalizma ka socijalizmu, koju je nametnula činjenica da su socijalističke revolucije počele u manje razvijenim zemljama.
Državni kapitalizam nije vremenski ograničen. Jedini vremenski ograničeni element koji je Lenjin naveo je potreba da politike traju dok komunistički kadrovi ne „nauče“ kako da bolje upravljaju ekonomijom, to jest, da postanu efikasni kao kapitalisti. Lenjinovo gledište stoga nije nespojivo s tim da državni kapitalizam traje sto godina, kako je Deng Sjaoping zaista predvideo – ili čak i duže: „kadrovi“ ne uče kapitalističke menadžerske tehnike dovoljno brzo. To nikako ne implicira da bi Partija odstupila od krajnjeg cilja podruštvljavanja sredstava za proizvodnju. To je kapitalizam koji može trajati neodređeno dug period pod stalnim nadzorom Komunističke partije.
Izvor: Global Inequality and More 3.0
Prevod: RTS OKO
