Piše: Milan Stanković
Američki i britanski univerziteti godinama zauzimaju neprikosnovo prvih deset mesta na Šangajskoj listi najboljih univerziteta na svetu. Njihov akademski ugled je globalno merilo, ali u javnosti i dalje opstaje jedna uporna zabluda: da su to privatne institucije koje, poput korporacija, imaju vlasnike i ostvaruju profit. Ova slika, iako naizgled logična, u suštini nije tačna. Ali, ne zato što bi ti univerziteti bili besplatno dostupni svima, već zato što je njihova struktura mnogo složenija i, na neki način, paradoksalna.
Američka „privatnost“ bez vlasnika
Harvard, Stanford, MIT, Jejl ili Prinston jesu formalno privatni, ali u stvarnosti su to neprofitne institucije. Njima ne upravljaju akcionari zarad profita, već odbor staratelja, a svaki višak prihoda ulaže se u nove programe, istraživanja, infrastrukturu, stipendije. Upravo taj model, oslonjen na donacije bivših studenata i moćne fondacije, obezbeđuje im stabilnost i nezavisnost.
Ipak, status „privatnog, a neprofitnog“ ne mora uvek da znači da su oni finansijski bliski studentima. Naprotiv. Školarine se kreću između 60 i 70 hiljada dolara godišnje. A to je samo početak. Kada se dodaju smeštaj, ishrana, zdravstveno osiguranje, administrativne takse i sve ono što podrazumeva život u kampusu, ukupan godišnji trošak može da premaši 100.000 dolara. Za postdiplomske studije i specijalizacije, iznosi idu još više.
Da, postoje need-based stipendije, i sistem jeste formalno prilagođen i siromašnijim studentima, ali ostaje činjenica da mnogi mladi intelektualci nakon diplomiranja započnu karijeru sa ogromnim teretom dugova. Ovo je američki paradoks: univerziteti bez vlasnika, ali studenti sa kreditnim okovima.
Kada se ovo poredi sa Srbijom, vidi se jedna zanimljiva kontradikcija: kod nas „privatno“ gotovo uvek podrazumeva i profit, često uz sumnju u kvalitet nastave, dok u Americi „privatno“ znači instituciju bez vlasnika, ali sa resursima kojima ni jedan evropski javni univerzitet ne može da parira. Upravo zato je pogrešno mehanički porediti naše privatne univerzitete sa Harvardom ili Prinstonom, kao i nekim drugim privatnim fakultetima u razvijenom svetu.
Britanska „javnost“ sa dozom elitizma
Oksford i Kembridž stoje na suprotnoj strani. To su državni univerziteti, formalno deo javnog sistema, ali sa autonomijom koja ih čini posebnim. Školarine za domaće studente su višestruko niže nego u SAD, a sistem državnih zajmova obezbeđuje da se dugovi otplaćuju tek nakon što diplomac dostigne određeni nivo prihoda. To u velikoj meri ublažava socijalne barijere.
Ipak, britanski model nije bez mana. Konkurencija je surova, selekcija izuzetno stroga, a sama institucionalna kultura još uvek nosi elemente tradicionalnog elitizma. Oksford i Kembridž imaju programe za uključivanje studenata iz manje privilegovanih sredina, ali i dalje privlače nesrazmerno veliki broj kandidata iz škola sa boljim resursima. Drugim rečima, „državnost“ sama po sebi nije garancija ravnopravnosti.
Srpski univerziteti su formalno javni i finansirani iz budžeta, ali bez realne autonomije i bez resursa koje imaju njihovi britanski parnjaci. Dok se u Britaniji elitizam meri u prestižu i istoriji, kod nas je problem često suprotan: kako očuvati i minimalan kvalitet u uslovima hronično nedostatka finansija. I tu nastaje paradoks – britanska „državnost“ može izgledati elitistički, ali srpska „državnost“ sve češće deluje bespomoćno.
Zakon o strancima na Kosovu: Kvaka 22 za studente univerziteta u Severnoj Mitrovici
Plate i prestiž
Još jedna česta zabluda odnosi se na plate profesora. U SAD one dostižu impresivne iznose: redovni, vrhunski, renomirani profesori u STEM oblastima mogu zarađivati i preko 300.000 dolara godišnje, dok su kolege u društvenim naukama nešto „skromnije“ plaćene, ali i dalje znatno iznad nacionalnog proseka. Ekonomisti, zbog bliskosti poslovnom sektoru, često ostvaruju zarade koje premašuju i najplaćenije naučnike u drugim oblastima. Uz to idu subvencionisani smeštaj, istraživački fondovi, plaćena odsustva za naučni rad.
U Velikoj Britaniji profesori zarađuju znatno manje, ali u okviru javnog sistema koji ipak nudi stabilnost i tradicionalne oblike podrške. Razlika u ciframa je prilična, ali ne nužno i u kvalitetu rada, jer prestiž i akademski ugled u britanskom kontekstu ne proizlaze isključivo iz plate.
U Srbiji, gde akademske plate nisu velike, pitanje prestiža praktično i ne postoji. Umesto polemike oko statusa univerzitetskih profesora, kod nas je stalna tema njihova marginalizacija. Upravo to pokazuje koliko je domaći kontekst udaljen od globalnih rasprava, ali i koliko bi nam korisno bilo da ih bolje razumemo.
Ključno pitanje
Kada se sve saber, ostaje suštinska dilema: koliko su ti, najbolji svetski, univerziteti zaista dostupni i najboljim umovima, bez obzira na socijalno poreklo? Američki model nudi ogromna sredstva i infrastrukturu, ali uz cenu koja ne retko guši studente dugovima. Britanski sistem izgleda dostupniji, ali u praksi često reprodukuje društvene razlike.
Jedno je sigurno: i u Americi i u Britaniji, najprestižnije diplome i dalje su najbolja ulaznica u globalnu elitu. No cena te ulaznice naravno nije samo školarina — to je čitav paket privilegija, ali i odricanja, koji mladi ljudi prihvataju, ne znajući uvek da će prvi korak u akademski svet možda istovremeno značiti i ulazak u svet dugova.
Za Srbiju, gde se još uvek raspravlja o smislu privatnih univerziteta i budućnosti državnih, ovi primeri su koristan podsjetnik: nije stvar u tome da li je univerzitet formalno „državni“ ili „privatni“, već u tome da li ima resurse, nezavisnost i jasan društveni mandat. Bez toga, sve naše rasprave ostaju na nivou etiketa, a ne suštine.
* Autor je profesor srpskog jezika i književnosti i dugogodišnji novinar
Izvor: Nova Ekonomija
