Piše: Jelena Jorgačević
Poslednjih godina neprestano, i s pravom, slušamo o opasnostima polarizacije širom sveta. Društvo se deli na zaraćene tabore, političke razlike postaju toliko oštre da više nema neistomišljenika i kritičara – već samo neprijatelja. Jaz između vrednosti dubok je kao provalija, a spremnost na kompromis topi se kao maslac na suncu. Sve ređe primećujemo nijanse, sve ređe razgovaramo sa onima koji stoje s druge strane naših uverenja.
Takva podela slabi zajednicu, otežava postizanje konsenzusa oko ključnih pitanja, a razlike između levice i desnice postaju sve dublja i duža rovovska linija. To je ozbiljna pretnja za demokratiju, upozoravaju naučnici, a vidimo to i sami diljem sveta.
U Srbiji smo, naročito pred novembar 2024. i pad nadstrešnice, sedeli u svojim kućama, pisali i debatovali o tome. Bilo je javnih ličnosti koje su ostajale u posmatračkim ulogama upravo govoreći da su iznad svih podela.
Međutim, šta je problem sa ovom pričom o polarizaciji u današnjoj Srbiji? Da li je nešto ipak drugačije u odnosu na pre? Kakvi su sada ti polovi? Šta se iskristalisalo? Jer polarizacija, između ostalog, podrazumeva da postoje (suprotstavljene) vrednosti. Ali da li je to zaista tako? Da li je to sada dominantno?
Glavna linija podele u savremenoj Srbiji je postala ona između „za“ i „protiv“ vlasti. Da li je stoga reč o sukobu na nivou vrednosti, identitetskih pitanja, duboko ukorenjenih verovanja i stavova, levice i desnice, nacionalizma i antinacionalizma?
Pogledajmo Srbiju u poslednjoj deceniji: uglavnom je to bila tužna zemlja, prožeta korupcijom koja odnosi živote; propagandom koja je do te mere opoganila javni prostor i normalizovala laž, da ne postoji izjava ili delo – ma koliko neprihvatljivo, strašno ili suludo – za koje ne bismo poverovali da su izrekli predsednik ili neko iz vladajuće partije. Zemlja u kojoj batinaši vode javne institucije, huligani su glavni biznismeni, beskrupulozni vlasnici lažnih diploma odlučuju o sudbini svih, a jedina – i zaista jedina – kvalifikacija za uspon na društveno-političkoj lestvici (čitaj: najpre finansijskoj) jeste biti član partije i blizak prvom čoveku.
Vlast krade izbore, uništava medije, razara obrazovni i zdravstveni sistem, prodaje jeftinu populističku priču o Kosovu dok tamošnji narod ostavlja na cedilu – i to je slaba reč – prirodna bogatstva se daju na doboš, kulturno nasleđe nestaje pod najezdom bagera, a gradovi postaju haotične, jadne kopije Abu Dabija.
Ali od kada su krenuli studentsko-građanski protesti, nešto se preokrenulo, o tome sam već i ovde na Autografu dosta pisala, a pisali su i mnogi drugi, rađena su istraživanja i kvalitetne analize…
Uz vlast je ipak sve manje ljudi. Naime, uz nju su ostali oni koji su od nje masno okoristili. Dobar deo njih je svestan da, ako padne SNS, padaju i oni. Šta će sa svojim (ne)znanjem, nedostatkom kvalifikacija i listom nepočinstava – ostaje pitanje. Zatim, tu su i oni koji su preko partije dobili posao, mesto u vrtiću, kilograme kafe i brašna, pa ne žele da izgube to malo što imaju. Konačno, tu su i penzioneri i manje obrazovani, pod hroničnim udarom medijske mašinerije, koji nemaju priliku da vide šta drugo; uplašeni su od promena, ratova, inflacije – svega u čemu su glavni akteri ove vlasti imali udeo – i svakodnevnih apokaliptičnih najava režimskih perjanica o tome šta će biti ako Vučić ode i o tome kako Srbe svi mrze.
Protiv su – ostali.
Da li onda zaista govorimo o sukobu svetonazora? Ili je reč o nečem drugom?
Recimo, ako s jedne strane stoji istina, a s druge laž; s jedne nepravda, a s druge pravda i želja za njom; s jedne korupcija, a s druge potreba da se ona iskoreni; s jedne sebični (najčešće finansijski) interes, a s druge želja za opštim dobrom; s jedne zaslepljenost, a s druge – iako ne tvrdim da je ostrašćenost retka – trud da se vidi dalje od sopstvenog nosa; s jedne stalno raspirivanje sukoba, a s druge solidarnost… da li je to polarizacija?
Da li ćemo, recimo, ako imamo lopova i nasilnika s jedne strane, a žrtvu i one koji tu žrtvu brane s druge strane, reći da su to polarizovane grupe? Ako bi jedni da ne poštuju zakon, a drugi bi, da li su to polarizovane grupe?
Da li je i to samo maskiranje i relativizacija svega lošeg što se u Srbiji događa poslednjih godina, a čemu može da svedoči skoro svako ko namerno ne žmuri?
Ili je onima čiji je interes vezan za vlast i kojima je kukavičluk jači od svake druge pobude lakše da kažu – ja sam iznad podela, Srbija je danas polarizovano društvo, treba da mislimo o budućnosti. A upravo zbog te budućnosti ne smemo da se pravimo da je laž – istina, nepravda – pravda.
U jednom naučnom tekstu čitam kako je Turska naročito šokantan primer polarizacije: u istraživanju od pre šest godina, skoro osam od deset ljudi reklo je da ne bi želelo da im se ćerka uda za nekoga ko glasa za partiju koju najviše ne podnose. Skoro tri četvrtine njih ne bi ni želelo da posluje sa takvom osobom.
E sad zamislite: da li biste želeli da vam se ćerka uda za nekog ko krade iz državne kase, čiji saborci razaraju društvo, uništavaju budućnost vaših unuka, otimaju im vazduh, zemlju i vodu, i bez prestanka napadaju njihove nastavnike, sadašnje i buduće? Je li je to onda polarizacija?
Izvor: Autograf.hr
