Пише: Светлана Слапшак
Овај стари каламбур, настао у позним шездесетим годинама прошлог века, тек је недавно добио једно ново и сасвим перверзно значење, које уистину враћа у неке замисли из онога доба. Постао је главни непријатељ режима, гнездо завера, отровни извор политике као нечега најгорег – универзитет: ствар се толико захуктала да је бивши председник републике завапио да треба подржати приватне универзитете, јер су државни постали опасни по државу, а и много је коштају. Приватни су мирни, зарађују за себе, доприносе ширењу културе фикуса и променили су, у смислу самоодрживости, значење диплома – наравно не сви. У сваком случају, нису терет за државу.
Ова слика је наравно сумњива, већ зато што је ствара власт која о државности мало зна, премда су јој пуна уста ње. У борби против подмуклог и очито веома унезверујућег непријатеља, постао је популаран флоскул (пажња, реч је мушког рода!) да универзитети не смеју имати везе са политиком, односно ако хоће да се баве политиком, нека напусте универзитет, дакле себе. У неком смислу то је пресликавање стварности, јер веома много политичара заиста нема никакве везе са универзитетом, неки због лажних диплома и академских назива, неки просто зато што до универзитета нису ни дошли. Однос је очито амбивалентан – једни су о образовању лагали и варали, други су недостатак скривали – и на крају нешто добили, јер су сада сумњиви они који су по сваку цену хтели дипломе. То је први, али није ни последњи ни највећи парадокс.
Друго, раздвојеност политике и универзитета чиста је бесмислица, зато што је читава хуманистика, заједно са перформативним уметностима, повезана са политиком, јер ју проучава, приказује и критикује; зашто би постојали факултети политичких наука, дипломатске школе и слично, ако универзитет не сме да се бави политиком? Шта са политичком филозофијом, којом се бавио Зоран Ђинђић? На шта би без те везе личила права? А тек историја? Трик глупих на власти прозиран је: ударају нас флоскулом по глави, да не бисмо примећивали управо супротно, како политика хоће да угуши слободну академску мисао и за то користи било које средство. Између осталог, негује најгору медијску клоаку која се проглашава „националном“ и на њој наступа. Тамо људи, који без знања и морала седе већ деценијама у фотељама, проглашавају студенте „фотељашима“ и у отвореној корупцији негују провокаторе („децу“), коју на крају посети и европска комесарка. Зашто? Да упозна другу страну? Друге стране нема, тамо је председник који је обећао да ће отићи ако се открије да звучни топ постоји, министар који хвали полицију док за њим теку снимци премлаћивања и маестрално тупа простакуша која се ужасава над живописном рођенданском тортом.
Однос са универзитетом незгодан је за већину држава, још од доба када су се државе и цркве натезале око универзитета, увек на рачун професора. Места где се систематски мисли, организовано истражује и предаје, у најбољем случају померањем и ширењем граница знања, највећи су непријатељи сваке власти. Далеко сам од тога да идеализујем универзитет, укључујући и београдски – прошле су деценије ћутања, кукавичлука и отворене сарадње са силама зла: реакција данашње власти, сад када се коначно суочава са претњом памети, као што су се комунисти уплашили 1968, јесте откривање и прогањање те претње – као и 1968. Тада је протурена причица о томе како универзитет кује заверу истовремено са ибеовцима, остацима поражене буржоазије и западним екстремистима; данас је непријатељ магловит, јер Србија нема никакве спољне политике, и једино што се може понудити су Хрвати.
Пре скоро шездесет година био је неко ко је умео и да ћути, да би на крају изазвао козарачко коло код мање паметне – нажалост, већине – студената и професора. Професори, они други, малтретирани су; студенти, они најизразитији, послани су у затвор, нешто више од двеста их је у Београду остало без пасоша, управо кад је светска омладина нагрнула у Авганистан и све до Индије тражећи одговоре на своја питања: релативно мали трошак за тадашњу државу, која није знала ни смела да искористи потенцијал нове мисли. Држава данас, вођена директно од оних који су растурили претходну, мора да плати неупоредиво више. Пружа јој се још релативно мало могућности да се извуче без велике штете – но нападом на универзитете и студенте, који су је надиграли и показали јој како се води политика, показала је да ни толико не уме. Унезверитет је краткотрајан: универзитет у мање-више истом облику постоји већ од 9. века наше ере. Нема сумње о предмету наде.
Извор: Пешчаник
