Пише: Велимир Д. Младеновић
Џоселин Ван Тојл (Jocelyn Van Tuyl), професорка француског је- зика и књижевности на Новом колеџу на Флориди, ауторка је десетак чланака о Андре Жиду, објавила је 2006. године студију Andre Gide & la Seconde guerre mondiale, L’Occupation d’un homme de lettres (Андре Жид и Други светски рат, Окупација једног писца) коју је и сама превела са енглеског на француски језик, а објавио у Француској Универзитет у Лиону 2017. године. У овој студији ауторка се бави развојем политичких мисли, идеја, а објашњава се и како су приватни живот, контакти и велика историјска превирања утицали на развој политичке мисли француског Нобеловца Андре Жида (1896–1951). Ово је уједно и најсвеобухватнија студија која се бави еволуцијом, променом ставова и анализом политичких мисли овог писца за време мрачних година.2 Подељена је на седам великих поглавља којима треба придодати изузетно информативан увод и закључак.
У самом уводу Тојл ће истаћи да ова студија испитује амбивалентну улогу великана француске књижевности за време Другог светског рата, наводећи како студија никако не представља једноставан поглед на политичке мисли овог писца кога не можемо лако да сместимо у колаборационисте или оне који су били за пружање отпора. Ауторка ове студије посебно жели да нагласи да је до сада у овом контексту био анализиран само Жидов Дневник који датира са почетка рата и да се ова студија управо разликује од осталих чланака са сличном тематиком по томе што ће показати све детаље, као и еволуцију Жидове политичке мисли. Она ће у уводу наводити најважније информације везане за почетак и ток Другог светског рата, вешто их повезујући са писцима и интелектуалцима тог времена, посебно апострофирајући чињеницу да је Жид све те велике догађаје посматрао издалека, јер је већ од маја 1942. године напустио Француску и отишао у Северну Африку где је дочекао ослобођење.
Према ауторкином мишљењу, Жидово порекло је доста предодредило његове политичке ставове. Писац, рођен у богатој протестантској породици имао је, како каже ауторка, кључан тренутак еманципације 1893. године када је посетио Северну Африку, открио своју хомосексуалност и као такав отпадник могао је постати само изврсни критичар друштва које га је одбацило. Што се тиче Жидовог књижевног рада, у овој студији јасно су означена два периода која су много утицала на његову идеологију: рад на часопису La Nouvelle revue francaise (Нова француска ревија) од 1808. године и објављивање дела као што је Коридон (Corydon), које је, према критичарима које наводи ауторка, прво дело које отворено и јавно брани хомосексуализам. Поменута чињеница је управо оно што је Жида јасно одвајало од осталих писаца (истог сексуалног опредељења) тог времена. Први Жидов политички текст, Путовање у Конго (Voyage au Congo), веома је важан за разумевање његових идеја за време Другог светског рата. Еволуција мисли и идеја овог писца осликане су од Првог светског рата када је, како сазнајемо, Жид напустио писање и посветио се хуманитарном раду, потом његово приближавање француским десничарима и листу Француска акција (L’Action francaise), па све до великих догађаја између два светска рата, кроз однос Француске и Немачке, кроз односе Француске према Совјетском савезу и Шпанском грађанском рату. Ауторка закључује да су све те Жидове политичке идеје, заправо, везане за културу и интелектуални елитизам.
Оно што Тојл никако није заборавила и што жели посебно да нагласи у овом периоду јесте Жидово путовање у Совјетски савез 1936. године. Његова осуда совјетског режима у делу Повратак из СССР, Допуне мом повратку из СССР (Retour de l’URSS, Retouches a mon retour de l’URSS) осликава репресију режима, Стаљинов однос према хомосексуалцима, а што је кључно и што ауторка посебно наглашава јесте да Жид пореди Стаљина са Хитлером. Ауторка наводи још да је после овог путовања и осуда на текст које су уследиле, Жид мртав и да је његово укупно дело пало у тишину, па ће зато наредна поглавља студије представити осликавање мисли једног писца после смрти.
Први део ове студије насловљен je De Munich a Montoire: homme de lettre en temps de crise nationale(Од Минхена до Мнтуара: писац у време националне кризе) и започиње констатацијом да је овај писац пред почетак рата имао скоро седамдесет година и да су најважнија и најутицајнија његова дела већ објављена. Супруга од које се развео, а са којом је био у блиским односима, умрла је 1938. године. Тојл подсећа да су многи интелектуалци коментарисали догађаје који су претходили рату: Минхенску кризу, чудни рат током којег се Жид посветио писању Дневника, у којем је износио лична запажања и из којег сазнајемо да је желео у рату да се ангажује индивидуално и да буде хуманитарац. Жидов пријатељ Пјер Хербар (Pierre Herbart) за Жида је рекао да је аморалан, јер не успева да разуме ситуацију, а што се тиче самог стила овог Дневника – он обилује интерогативним модалитетима што нам говори о његовој збуњености да заузме јасан став. Ауторка посебно истиче да се у тренутку избијања рата Жид налазио у селу Кабрис окружен породицом и пријатељима. У Дневнику проналазимо описе породица које беже услед рата, блокиране путеве, напуштену и усамљену децу, а Петенов говор у ком је оправдавао потписивање примирја са Немачком, Жид је поздравио. У овом периоду Хитлер више инспирише Жида од Петена (Петаин) и Де Гола (de Gaulle) и овај писац је већ октобра 1940. године прекинуо тишину и припадао групи писаца који су јавно иступали за Фигаро.
Други део студије посвећен је односу Андре Жида према Новој француској ревији и насловљен је Resignation et reaction: La NRF occupee (Оставка и реакција: окупирана НФР). Ауторка студије, желећи посебно да истакне место часописа Нова француска ревија, цитира речи немачког амбасадора, који је 1940. године дошавши у Париз рекао да постоје три моћи у Француској: банка, комунистичка партија и НФР, коју је управо Жид основао 1908. године и која је, нарочито у периоду између два рата, имала много утицаја. Како би објаснила положај НФР за време Другог светског рата, ауторка ће указати на развој политичке мисли наведеног часописа од краја Првог светског рата. Тада се ова ревија приближила немачкој идеологији и једној врсти сарадње са Немцима, која је прекинута већ 1933. године, када је НФР осудила забрану књига у Немачкој објавивши један Троцкијев текст у коме он каже да Европи прети нова катастрофа. Ова ревија је објављивала и профашистичке текстове аутора Дриј ла Рошела (Drieu La Rochelle) инспирисаних сусретом са младим нацистима у Берлину. Гастон Галимар (Gaston Gallimard), један од оснивача часописа, баш је у овом периоду понудио Жиду да се врати у редакцију и у Париз, док је Жид ово одбио и понудио му делове из Дневника да објави у НФР. Ти исечци названи су Листићи [Feuilletс], а у њима је Жид износио запажања везана за актуелну политичку ситуацију. Оно што ову студију чини посебном, јесте напор да се сви Жидови текстови објављени у овом периоду читају и тумаче заједно, како би се лакше разумео његов став. Ауторка примећује да се Жид не слаже увек са политиком француске државе, истичући део када Жид каже да Француска таква каква јесте у том тренутку заслужује судбину која ју је задесила. Важан датум који се наводи у односу НФР и Жида јесте 30. март 1941. Године, када Жид добија писма због којих дефинитивно прекида сарадњу са овим часописом и уредником Ла Рошелом. У том периоду НФР показује пасиван отпор према Вишијевској влади. Како ауторка студије наводи, за данашње читаоце важније је да разумеју политички контекст објављивања ових текстова него њихову садржину, јер су се неки писци дистанцирали од овог часописа, а многи писци су прихватили немачку идеологију и наставили сарадњу са НФР.
Иако су први бројеви ове ревије пропагирали пасиван отпор, потоњи бројеви имају јаснији став по питању сарадње са окупатором.
Трећи део студије носи наслов Messages codes: les Interviews imaginaires (Кодиране поруке: имагинарни интервјуи) и бави се Жидовим текстовима названим Имагинарни интервјуи који су почели да излазе шест месеци након његовог раскида са НФР (од новембра 1941. до јуна 1942). За разлику од претходних, како примећује Тојл, ови су важнији, јер у њима Жид охрабрује Вишијевску владу да издржи и ови текстови у студији се карактеришу као изузетно патриотски. Његови коментари често су цензурисани. Жид ће се бавити питањима везаним за француски језик и зато је написао: „Народ који држи до свог језика, држи и до себе (112)“. Први пут ауторка анализира поменуте текстове не само садржински, већ и лексички, истичући како Жид користи класике из књижевности за објашњавање актуелних политичких феномена, јер, како наводи аутор, први пут се класици из књижевности везују за савремене проблеме. Жид је у тим текстовима обрадио следеће писце: Тацита, Гетеа, Игоа и Ренана, и кроз политичке идеје ових класика проналазимо Жидове идеје. Тако ће код Ренана Жид коментарисати француско-пруски рат, за Тацита ће везати Доментијанову тиранију, а за Игоа његов однос према државном удару Наполена III. Управо текстови везани за Игоа Жиду ће послужити да изрази своје мишљење о немачкој диктатури. Ови интервјуи представљају еволуцију у политичким мислима Андре Жида током првих година рата, јер, како се закључује, овај писац са великом искреношћу критикује своју земљу и сународнике.
У четвртом делу студије под насловом Batailles sur le front interieur: l’allegorie domestique dans le journal de Tunis (Унутарње битке: домаћа алегорија у Дневнику из Туниса) ауторка истиче да су несташица хране и перманентни напади у Француској навели Жида да оде у Тунис. Сматрајући да су од изузетне важности за Жидов боравак у овој земљи људи са којима се дружио, ауторка ће навести имена Жидових пријатеља који су му помогли да се спреми за пут, као и (врло прецизно) Жидову путању кроз Француску. Оно што је важно за разумевање Жидових мисли, у овом периоду и даље, јесте његов Дневник који се од боравка у Тунису доста разликује од оног с почетка рата када Жид није желео да пише о актуелностима, јер према наводима у студији писање као такво, за Жида представља начин да сачува морал. У тим годинама Жид ће писати о окупацији Туниса, информишући се са савезничких радио станица, али ће и рећи да је пропаганда изузетно присутна. Ауторка сматра да је Рејмон Франсоа изузетно утицао на развој Жидове мисли и да је у Дневнику лик овог пријатеља заправо транспонован у лик Виктора кроз кога сам Жид говори о рату. Тај фиктивни портрет представља Жидов напор да коментарише узроке рата и на тај начин Виктор ће постати више од једног друштвеног и моралног стереотипа – он представља француско предратно друштво и то је уједно једина особа из стварног живота коју Жид у Дневнику не назива правим именом. Ослобођење Туниса знатно је утицало на заокрет у Жидовом мишљењу. Његов текст Ослобођење (Liberation) објављен је шест пута између 1943–1944, у којем Жид говори о томе како је проводио време скривајући се. Три недеље након ослобођења Туниса, Жид одлази у Алжир који је ослобођен новембра 1942. године и тамо проводи остатак рата. Баш у то време Алжир постаје важно место, јер и сам Де Гол долази ту само неколико дана после Жида.
Тамо је Жид имао прилике да посећује француску и енглеску елиту, приближио се алжирском покрету отпора и једном приликом је, вечерајући са Де Голом, разговарао о могућностима оснивања нове ревије за елиту слободне Француске. Први број ревије L’Arche изашао је фебруара 1944. године и та ревија је много личила на НФР пре рата. Жидов манифест у овој ревији многи су осудили, али многи и поздравили. Већ маја исте године сва Жидова дела су забрањена, а критичари, како се наводи, виде Жидов голизам само као прелазно решење, јер Алжир није само место привремене владе, већ и место одакле почињу чистке.
Када је Жид припремао рукопис Дневника за штампу, много тога је мењао. Тезејев Живот је нешто што је Жид одавно намеравао да напише, али Тојл повезује долазак голиста на власт и објављивање овог дела, јер је то начин да се Жид другачије политички позиционира. Управо због овога пети део студије насловљен је Глиссементс: Пагес де Јоурнал де Тхесее (Тезејеве странице Дневника). Ауторка студије овде уочава две кључне епизоде – авантуру на Криту и основање Атине, које симболизују победу Француске, а подвиге грчких јунака везује за председника Француске, јер оба јунака чисте свет од тирана, бандита и монструма. Обојица се боре са локалним непријатељима како би ујединили свој народ, али се овде примећује још једна занимљивост, а то је да је Тезеј ауторитативан – баш онакав како је Жид желео да Де Гол буде.
Шести део студије Le retour: l’epuration et ses sequelles (Повратак: чистке и присталице) започиње важном констатацијом, а то је да се 1944. године највероватније Жид вратио у културни живот метрополе. Требало је да буде изабран и за члана Академије. Значајан однос интелектуалаца према Жиду видимо у односу Националног комитета писаца (Comite national des ecrivains) који је саставио листу од 165 писаца на којој нема Жидовог имена. Џоселин Ван Тојл претпоставља да је Арагонов (Арагон) утицај на ово изузетно велики због неслагања из 1936. године. Називали су га непријатељским пропагандистом, а часопис Француска књижевност (Les lettres franccaises) објавио је анонимно писмо у ком се Жид помиње као антисемита. Жилијен Бенда (Јулиен Бенда) ће за њега рећи да је био један од оних који су због слабости довели Француску до краха. После рата Дневник је изазивао полемике, док су интервјуи дочекани позитивно. Син Франсоа Моријака (Францоис Мауриац) охрабривао је писца да се врати у метрополу. У том периоду Жид тражи казну за колаборационисте, а браниће једино уредника листа Национална револуција (Revolution nationale). У Париз се враћа тек 1945. године када је утицај комуниста огроман. Генерал Де Гол жели Жида у Академији због његовог ангажмана у иностранству за време рата, а Жид, који је раније реаговао негативно на ово, променио је мишљење пошто је умро његов пријатељ Пол Валери (Paul Valery). Жид после рата постаје песимиста, како се закључује у студији на основу Жидових предговора Антологији француске поезије (Anthologie de la poesie francaise) коју је уредио.
Студија се завршава епилогом Epilogue ce qu’il advient d’Andre Gide (Епилог онога што се догодило Андре Жиду) у ком ауторка пореди Жидову судбину са судбином Сент Егзиперија (Saint-Exupery), који је био против Вишијевске владе, али који је отворено критиковао Де Гола и никада због тога није био награђен. Тојл Жидову судбину не види као изузетно трагичну, јер иако је био одбачен од комуниста, био је признат као врхунски интелектуалац кога је и Сартр јако ценио. Његово дело је од изузетне важности, а ратно искуство, естетске и политичке вредности су унивезалне, примећује ауторка, јер реаговања интелектуалца за време рата морају да превазилазе време и место.
У овој детаљној и изузетно информативној студији Ван Тојл, користећи француске студије, чланке, необјавњене изворе и рукописе из приватних фондова и скоро целокупну Жидову кореспонденцију, приказала је еволуцију политичких мисли овог великог писца, његова неслагања са разним режимима, заблуде и утицај историјских догађаја, како на политичку мисао, тако и на Жидово дело, дајући нам једну комплексну и потпуно нову слику о овом писцу. Иако се Жидово дело свакако може тумачити и без познавања његове биографије или идеја, ова студија нам показује да је политика као таква неодвојива од настанка уметничког дела, а и самог људског бића. Зато је ова студија важна за све проучаваоце не само Жидовог дела, већ и за оне који се баве проучавањем положаја интелектуалаца у Другом светском рату, а због присутности преведених Жидових дела у српској култури сматрамо да је важно ову студију превести и за наше читаоце.
Извор: Феномени