Пише: Протојереј Дражен Тупањанин
Зима у земљи Србији на прелазу Господњих љета 2024. и 2025. није нарочито студена, у поређењу са студеним зимама које многи памте. Али је свакако студентска! Млади људи, студенти Београдског и других универзитета широм Србије, блокирали су своје факултете и мирно протестују, тражећи одговорност за корупцију у земљи коју воле и због које је, управо због те корупције, пала надстрешница на жељезничкој станици у Новом Саду, усмртивши 15 људи. У блокади је, међу осталима, и београдски Православни богословски факултет.
Студенти трпе физичко и вербално насиље, пријетње и уцјене. Али не посустају. Шеф државе, као и његови најближи политички и медијски сарадници, називају их ружним именима. Предсједник помиње формацију коју назива „лојалисти“, формацију чији су се припадници „на крв заклели у једној малој цркви“ (?!) и који, по признању Шефа, желе радикалнији одговор на појаве у друштву – оне појаве које махом предводе студенти. У том наративу хорски се помињу и издаје, усташе, страни плаћеници и домаћи издајници, рушитељи државе и свега српског. Врх цркве држи се поприлично по страни, до овога часа не дајући отворену подршку никоме, па ни студентима Православног богословског факултета. Рекло би се да студенти, судећи по досадашњим реакцијама, због тога нису посебно погођени, као и да им – по питању такве врсте подршке – очекивања нису нарочито велика.
Са друге стране, за разлику од врха СПЦ, многи међу свештенством, па тако и моја маленкост, отворено или мање отворено подржавају студенте, имајући за то, поред очигледних објективних, и субјективне разлоге. Наиме, многима од нас кћери и синови стоје у првим редовима студентских блокада и протеста. Уочљиво је и то да наши епископи у јавности углавном ћуте као заливени, уз пар – не нарочито гласних – изузетака.
На измаку мјесеца јануара, периоду када се у нашем народу завршава добро познати период крсних слава, па тако и сусрета и расправа о актуелним друштвеним темама, утисци који могу да се добију свједоче о конфузији у народу. Она се креће од радикалних изјава да „све то“ (студенте) „треба побити“, преко неутралнијих ставова да су „ђаци у праву, но сада није вријеме за ово“, па све до оних који подржавају и разумију студентски ангажман и подржавају њихове захтјеве. Сваки од поменутих ставова, као и многе друге који се мање-више могу сврстати у неки од поменутих, лично сам имао прилику да чујем.
Србија, децембар 2024 – подршка протестима због пада надстрешнице Новом Саду
Ипак, сада када се приближава дан Светог Саве, очекујем да би се могло чути подоста мишљења која ће покушати да се базирају на његовој личности, дјелу и заоставштини, која се назива Светосавље. Немам намјеру да спекулишем на тему каква би та мишљења могла бити. Ако бих се и упустио у то незахвално прогнозирање, чини ми се – на основу досадашњег искуства – да се од СПЦ тада не бих надао нечему битно новом, док би ме очекивања везана за студентску креативност вјероватно могла (као, уосталом, и до сада) пријатно изненадити. Остављам времену блиске будућности (текст пишем 22. јануара) да ми понуди ваљане одговоре.
У међувремену, и сâм сам запитан како би се према свему што нас окружује и притиска ове студентске зиме односио наш први архиепископ, колосални Светитељ Сава. Сматрам да је ово веома важно питање, но у исто вријеме сам свјестан да између Савиног и нашег времена стоји велики временски јаз од осам вијекова, те да су контексти позног средњовјековља у којем је он живио и савремености у којој живимо ми, битно различити. Притом, не могу да се у свом духовном животу похвалим мистичним искуствима сусрета са Светитељем који би ми гарантовали да могу тумачити његову вољу. Мистични сусрети оваквога типа су за нас који смо вјерници, без даљњег, могући, али није непознаница да таква искуства не могу много помоћи у времену када се дешавају, јер су мистичка искуства, како им и само име говори – тајанствена, и њихова истинитост тешко се утврђује у времену када се она збивају.
Стога ми остаје да се у покушају какве-такве процјене задржим на одређеним чињеницама из *Житија Светога Саве*, које, ако и не могу да се поистовјете, а оно барем могу да се упореде са ситуацијом у којој се српско друштво и држава Србија данас налазе.
Много шта из живота Светога Саве стоји као трајни путоказ онима који би хтјели да иду његовим путем. На страну што је појам „Светосавље“ кориштен у разним приликама и неприликама, и што су многа од тих кориштења, поготово она извођена у вулгарно-радикалном кључу псеудопатриотизама, миљама удаљена од онога што Светосавље уистину јесте. (Вјероватно би се и „лојалисти“ који на једном од београдских надвожњака чувају фалусоидни симбол шаке са испруженим средњим прстом – што је, по њима, „одговор“ друге стране на оно што студенти чине, а испод кога стоји претенциозни потпис „Српски народ“ – идентификовали као светосавци).
Светог Саву није одликовала искључивост по питању уважавања других, није га одликовало мрачњаштво, а камоли вулгарност. Једино радикално у њему било је радикално хришћанство, радикалан јеванђељски одговор на овдје и сада. Радикална љубав било би друго име за то. Због тога није престајао да изненађује. Та изненађења произилазе из стварности његовог сусрета са Христом који је одређивао његово мишљење и поступање.
Младен Мрдаљ: Студентски протест и референдумска стратегија – први део
Био је човјек који је изневјерио многа очекивања савременика, па и оних у мантији (Димитрије Хоматијан), али не и Христа и његово Јеванђеље. Потези попут монашења његовог брата, краља Стефана, толико су авангардни да њихова интерпретација неминовно доводи до тога да будемо у позитивном смислу узнемирени. Један Немањић престаје то да буде, престаје да буде краљ, престаје, на самртној постељи, да буде ишта друго до „само“ хришћанин и монах. Стефану би било „довољно“ да је примио Свету Тајну Покајања и потом Свето Причешће, као што то чинимо данас и као што се то чинило увијек и свугдје када умиру побожни православни хришћани, помирени са Богом и укријепљени Светим Тајнама. Светом Сави то није било довољно, и тај чин је, рекло би се ми се, једна од ставки на листи задатака за размишљање у трагању за истинским Светосављем.
Но, то је само једно међу многим изненађењима. Велико изненађење било је и то да се након тринаест година добровољно повукао са архиепископског трона, и то вјероватно зато што је, као човјек који је светогорским етосом развио у себи дух самокритичности (и вјероватно на запрепашћење савременика), мислио да је дао свој максимум, и да је вријеме да на трон засједне неко млађи и орнији.
Каква гест, и каква порука! Заустављање насиља (обостраног, не заборавимо ту важну чињеницу) међу браћом, такође је битна одредница Светосавља и пријатно изненађење у српској историји!
А има их још прегршт.
Сада бих да покушам да поентирам оним за што ми се чини да је кључно да не изгубимо из вида ове студентске зиме, а тиче се не краја, већ почетка, баш као што ми се чини да се управо тога – дакле почетка, а не краја – тиче и ова студентска зима. Почетка нечег што у исто вријеме изненађује и обећава.
Животописи Светог Саве говоре нам да је он у периоду ране младости кренуо за својим идеалом и за својом визијом. Кренуо, другачије речено, тамо гдје га је вукло његово христољубиво и искрено младалачко срце. Доментијан и Теодосије, писци Савиних житија, казују нам да је тада имао око 17 година. То је, важно је знати, у времену када је Растко Немањић ходио овом земљом, била старосна доб када се мушкарац већ сматрао пунољетним, спремним да преузме супружничке, а у његовом случају и владарско-државничке обавезе. И све друге обавезе које су се подразумијевале под спектром обавеза одраслог човјека, одговорног за сопствени живот и живот како породице, тако и шире заједнице којој је припадао.
Иван Константиновић: Протест подршке у Њујорку: „Уз студенте Србије чак и када нас дели океан“
У тој животној доби, Растко прави неочекиван потез. Противно вољи свога оца, преузима на себе огроман ризик, својеврсну духовну авантуру, и у пратњи монаха-странаца, напушта породицу, земљу и начин живота који је до тада водио. Напушта зону комфора, али и, барем на први поглед, одговорност коју му је доносило његово поријекло. Прави преседан који његово блиско окружење – а сви у породици били су старији од њега – не разумије нити прихвата.
Житије нам говори о томе да је његов отац послао војнике у потјеру („лојалисте“, неко би рекао), са јасним наредбама да се не уздржавају од насиља како би га спријечили у његовим намјерама. Лојалисти, као лојалисти, слушајући свога наредбодавца, нису се, опет по свједочанству које налазимо у Житију, либили да то насиље спроведу у дјело, премлаћујући светогорске монахе и пријетећи да ће им скинути главе са рамена уколико им не предају младога принца.
Џаба!
Као што знамо, млади Растко, сада већ монах Сава, није се дао поколебати. Његова визија била је нешто што званичници тадашње српске државе нису могли да схвате, још мање да прихвате. А опет, показало се да је та визија била нешто најблиставије што нам се, као народу, догодило у историји. На том валу, кроз младог и непоколебљивог човјека, у Србију је дошао талас свјежине, нешто битно ново!
И отац, и браћа, и народ… сви смо на крају схватили…
Извор: Теологија.нет