Пише: Владимир Ђукановић
Европа је поново на раскрсници, али не оној из европских бајки са винским путевима и лавандом, већ на раскрсници очаја, између стагнације, бирократије, индустријске носталгије и илузије о јединству. У јануару 2025. Европска комисија је објавила велики стратешки документ, назван „Компас конкурентности“, који звучи као да ће Европу водити ка просветљењу. У реалности, то је покушај да се парче папира представи као замена за стварну моћ и одлучност које нема. Идеја је да се европска економија ревитализује и поново учини конкурентном. Да ли ће успети? Искрено, тешко.
Након пандемије, чинило се као да је Европа схватила лекцију – задужила се и сипала милијарде у економију, глумила јединство и солидарност. По ко зна који пут Европљани су мислили да је право уједињење иза ћошка. А онда је дошла инвазија Русије на Украјину и разнела последње остатке европских економских илузија. Цене енергије су експлодирале, Немачка је схватила да је зависна од Путиновог гаса, а цела ЕУ се ухватила за главу схвативши да јој недостаје стратешка аутономија у свему – од чипова до ђубрива. Ипак, рецесија је избегнута, инфлација је снижена, а европски лидери су славили преживљавање као да су открили вакцину против глупости.
Проблем је што смо у 2025. са реалним растом од једва 1%, и то захваљујући Шпанији, док немачка привреда тоне брже него што нови премијер успева да састави реченицу без да помене стабилност. Француска има идеје, али не и паре, Италија има паре које не зна да искористи, а Источна Европа се све више пита зашто стално игра по правилима које неко други пише. А да ствари буду још горе, Трамп се вратио у Белу кућу, што у Бриселу изазива панику. Већина европских левичарских лузера га презире, али немају муда да му то у лице и кажу. Та количина бесрамног шлихтања и промене мишљења како се Трампу ћефне је већ део политичког фолклора. Најбогатија регија света, са најобразованијим грађанима није у стању да пронађе политичку форму која ће се успешно носити са новом геополитичком реалношћу. Лидери им више личе на благајнике и секретаре у неком разреду средње школе, него озбиљни, едуковани људи са економским и организационим искуством.
Али Трамп није главни проблем. Ни рат у Украјини. Ни инфлација. Главни проблем Европе је хронично, дубоко укорењено одсуство конкурентности. Двојица Италијана, Марио Драги и Енрико Лета, написали су озбиљне извештаје у којима су детаљно објаснили шта све не ваља. А сад Европска комисија покушава да исфолира да има план. Кључне идеје звуче логично: више иновација, флексибилнија зелена транзиција, мање бирократије, сигурније снабдевање енергијом и сировинама. Али сваки покушај да се Европа реформише личи на покушај да се Титаник окрене руком; теоретски могуће, али практично… не баш.
Сви знају да Европа има сјајне научнике, одличне универзитете, гомилу патената, и тону лове у банкама. Али не зна како да споји истраживање са тржиштем. Европски стартапи одумиру јер немају приступ ризичном капиталу, док амерички и кинески гиганти гутају тржиште. Европа има новац, али не зна шта с њим. Капитална тржишта су фрагментисана, свака држава чува своје прописе као реликвије, а док се Брисел бори за јединство, 300 милијарди евра европске штедње сваке године одлази ван граница Уније. Истовремено, страни инвеститори купују европске фирме, а домаћи политичари се питају како је до тога дошло.
Ако упоредимо екосистем стартуп-а у САД и ЕУ, чињенице су поражавајуће. Према истраживачкој кући “Кранчбејс“ у Сједињеним Америчким Државама постоји 2.361 Венчур капитал фирми које имају 271 милијардом долара за пласман. То значи да просечно постоји 4,9 милиона долара доступних по стартупу и 23 стартапа по једној ВЦ фирми. Другим речима, амерички стартуп има далеко већу шансу да дође до пара и да брже расте.
С друге стране, Европа има само 199 ВЦ фирми које управљају са 44 милијарде долара. То је 1,1 милион долара по стартупу и чак 199 стартапа по једној ВЦ фирми. Другим речима, европски стартупи се такмиче за пажњу врло малог броја инвеститора и суочавају се с озбиљним мањком пара. Нема довољно фондова, нема довољно капитала, а конкуренција за оно што постоји је брутална.
Ове разлике нису само бројке — оне обликују читаве екосистеме. У Америци, доступност капитала омогућава оснивачима да ризикују, експериментишу, брзо пивотирају и понекад направе једнороге. У Европи, стартупи су приморани да раде више са мање, да се ослањају на грантове, државну помоћ или да се муче кроз бутстрап фазу много дуже. Могућност за раст постоји, али захтева много више сналажљивости и често траје знатно дуже. Закључак је једноставан: ако си стартуп у Европи, играш исту игру, али са тегом од 50кг на леђима.
Европа покушава и да избалансира своју зелену агенду са реалностима индустрије. Желе да све буде „Made in Europe“, али не знају како да то изведу кад су цене енергије три пута веће него у Америци, а свака нова регулатива доноси још формулара и још инспектора. С једне стране зелене обавезе, с друге стране фабрике које беже у Тексас. Брисел тврди да има решење, али само у саопштењима.
Идеја о економској сигурности је најновији фетиш – да не зависимо ни од кога, а да останемо отворени према свима. Дерисковање уместо дикаплинга, кажу. Шта то значи у пракси? Па, да ћемо и даље куповати из Кине, али ћемо се трудити да имамо план Б. Проблем је што план Б не постоји, осим ако се не рачуна ново отварање рудника у Србији и Бугарској, што опет води до локалних протеста и европског парадокса: хоћемо сировине, али не и руднике. Хоћемо јефтине производе али нећемо да ризикујемо ама баш ништа.
Бирократија је посебна прича. Европска комисија обећава смањење административног терета за 25%. Сви аплаудирају, док у позадини расте број докумената које фирме морају да подносе за сваку глупост. У Бриселу, свака нова иницијатива за „поједностављење“ завршава као ПДФ од 300 страна са пратећим правилником. Иако постоји искрена жеља да се нешто промени, јасно је да су сами себи највећи непријатељи. Систем је дизајниран да производи документе, не резултате. И докле год европски бирократи пишу реформе које их саме поткопавају, напретка неће бити. А у Вајомингу, у САД, сваки нерезидент САД може да отвори фирму за $250 долара, буде ослобођен свих пореза, и да послује по читавом свету. Колико капитала ти је потребно? НУЛА! А Словенија, као велики економски гигант захтева почетни улог капитала од 7.500 евра. Генијалан начин да се остане конкурентан.
Европа има стратегију. Има чак и законе који треба да спроведу ту стратегију. Али нема политичку вољу, нема заједнички импулс, нема лидера који би рекао: сада или никада. Све зависи од тога да ли ће кључне земље: Немачка, Француска, Италија, престати да глуме националне соло играче и коначно играти као тим. Ако то не успе, Компас конкурентности ће остати још један пример бриљантне анализе и катастрофалне имплементације.
Европа зна где је проблем. Али питање је да ли има храбрости да нешто заиста промени. Јер имати компас не значи ништа, ако немаш капетана, ако је посада у расулу и ако брод нема горива. А Европа тренутно више личи на крузер који плови пуном брзином ка следећем леденом брегу, него на брод који зна где иде.
Извор: Фејсбучење
