Piše: Svetlana Slapšak
Početkom ove nedelje je Mosad (sa drugim službama, koje se ne pominju) izveo ratnu prevaru koja direktno ulazi u istoriju i vojne udžbenike: uspeo je da proda pejdžere libanskom Hezbolahu, koji su usklađeno eksplodirali u rukama pozvanih, na signal koji je pokrenuo detonaciju. Poginulo je nekoliko desetina korisnika, ranjeno je nekoliko hiljada. Među njima je dobar deo kolateralnih žrtava, žena i dece. Narednog dana isto se ponovilo sa voki-tokijima – još nekoliko desetina mrtvih. Panika u južnom Libanu, pa i u celoj državi nezamisliva je – ljudi gase mobilne i druge telefone, televizore… Hezbolah ostaje na ceduljicama i kuririma, možda golubovima, jer dimni signali zbog bombardovanja nemaju smisla. Jednim potezom, pokret je izbačen iz delovanja i paralizovan.
Ali počnimo od početka: vođstvo Hezbolaha zaključilo je da mobilni telefoni naprosto privlače nadzor, i zato su prešli na stariju varijantu, pejdžer, koji još uvek može da prenosi poruke, a ne spada u komunikacijski sofisticiran satelitski prenos i ne može se kontrolisati. Odlična zamisao, ukoliko je ne pročitaju protivnici, koji su to uspeli. Zatim je Mosad najverovatnije otkupio/izgradio fabriku u Mađarskoj, zamrsio do neprepoznatljivosti linije kupovine, prodaje i prenosa pejdžera, i u one poručene od strane Hezbolaha montirao eksploziv, najverovatnije u bateriju. Sem pejdžera, tu je i prenosni radio (voki-toki). Na određen poziv, sprave su eksplodirale. Prosto k’o pasulj, ako država plaća, ako je Orban prijatelj Natanjahua (koji mu je savetovao dvojicu američkih Jevreja kao PR-ovce u napadima na Sorosa i u izbornoj kampanji), i ako poznajemo istoriju (bar poznati, spektakularni deo) Mosada, verovatno najuspešnije tajne službe na svetu.
Svetlana Slapšak: Kaos
Na drugoj strani, po sopstvenom priznanju, libanski Hezbolah ima oko 5000 bojno spremnih članova; sem mrtvih, bar polovina pripadnika je oslepljena, verovatno trajno, jer je to najčešća povreda od eksplozija. O psihološkim posledicama nema smisla trošiti reči – kobno je oštećen pokret, njegova logistika, njegova potpora, njegovi simpatizeri. Napad Mosada već je istorija, a istovremeno označava sasvim nove ratne metode, tehnološki rat i slično.
Laiku kao što sam ja ostaje da postavi samo jedno pitanje: šta je Mosad radio pre, za vreme i posle 7. oktobra 2023? Drzak i licemeran odgovor je da je – pogrešio. Jedino što u to ni poslednji laik ne može da poveruje. Da i jeste, u narednih skoro godinu dana mogao je da isledi, preda sudu, pa i da kazni počinioce, ubice i mučitelje i da oslobodi taoce. Posle akcije sa pejdžerima, koja izvesno znači izazivanje sukoba i proširenje rata na Liban, svakako najslabijeg izraelskog suseda, ništa od toga više nije verovatno. Mosad ima pamet, tehniku i novac da nađe efikasan način za rešavanje problema sa Hamasom, ali to naredbodavac, izraelska vlada, nije zatražila. Naprosto nije verovatno da Mosad nije znao za pripreme za napad 7. oktobra, da nije mogao da ga munjevito spreči, da spase taoce itd. Politika Natanjahua je planirani genocid, čiji je glavni cilj baza Hamasa (svi Palestinci) i, ako baš uspe, i pokoji pripadnik pokreta. Drugi dokaz da Mosad može manje-više sve bilo je usklađeno ubistvo vođa Hamasa i Hezbolaha, jednog u Iranu i drugog u Libanu.
Tajna služba radi za vladu. Vlada je odgovorna za genocid i rat. Natanjahu je formalno optužen za ratne zločine. Laicima sa savešću ostaje da se identifikuju sa žrtvama i onim Izraelcima koji su tačno razumeli politiku svoje vlade i sve njene posledice.
Izvor: Peščanik
