Piše: Svetlana Slapšak
To je najbolje što je u filmu i TV ikada proizvedeno na temu grčke mitologije, ukratko i da ne okolišim. Prikazana je u komadu, osam epizoda, da odmah potpuno obuzme gledaoca i izludi ga kako vremenski, tako i psihički. To je zločesta, brutalna, bezobrazna, sarkastična i beskrajno zabavna vizija niza izabranih i kao rukavica izvrnutih antičkih mitova koji se odnose uglavnom na Zevsa, Heru, Posejdona, Dionisa, Prometeja, Hada, Persefonu, Meduzu, Orfeja i Evridiku, Minosa i Arijadnu, Erinije i Mojre: ostali članovi porodice sa Olimpa i drugi junaci i junakinje mitova ovde su izostavljeni, ali zato su tu izbeglice iz razrušene Troje, kao Andromaha i Kasandra. Jedan skoro nepoznat mit, o Kajnisu/Kajnidi1 obnovljen je, u manje izazovnom obliku, ali ključan za savršeno nepredvidljiv zaplet. Nijedan kliše ili stereotip nije ostao čitav!
Priča/mnoštvo priča načinjeni su u prepoznatljivom modelu poznije antičke komedije: reč je o visokoj burleski, u kojoj su bogovi ismevani i prizemljeni. Dovoljno primera tih tekstova nemamo da bismo bili sigurni, ali oslikane vaze daju ubedljiv utisak. Ostalo je plod mašte scenarista, od kojih je bar jedan pažljivo čitao Aristofana,2 Rablea (nažalost ne u prevodu Stanislava Vinavera) i Bahtina. Ovo široko razumevanje slobode manipulisanja u mitu i pomoću mita, koje sam pre petnaestak godina nazvala miturgijom dozvoljava ono što je Žan-Pjer Vernan istakao kao najvažniju osobinu mita: slobodu od svakog verovanja. U svetu koji su izmislili autori Kaosa, bog sa Olimpa3 održava svoj kult kao veru (svi se stalno dlanišu umesto da se krste): sveštenicama odsecaju jezike, koje Hera pažljivo čuva, jer joj prenose sav „intel“, odnosno tračeve, a proročanstva su isključivo pisana. I kad na prazniku Olimpija neko na spomenik Zevsu izlije stajsko gnojivo, zaplet može da počne. Bilo bi sasvim neetično navesti bilo koji od elemenata zapleta i smanjiti zadovoljstvo gledaocima, utoliko više što luđe ne može biti. U svakom slučaju, sve puca u tački kad Donji svet postane prenatrpan i kada se za smrtnike ukaže mogućnost da konačno smrt shvate kao Ništa, a život kao Kaos/Haos: kraj vere, nejasno obećanje. I nagoveštaj nastavka serije…
Zevs sa Herom i većim brojem loptaša (robovi-lepotani u teniskoj opremi, koje Zevs ubija kad mu padne na pamet) živi u raskošnoj palati u kojoj ima svih stvari – „i među njima nema ukusa“ – u trenerci, šlafroku ili teniskoj opremi, i priprema nepogode i paklene planove: deca ga preziru i ne odgovaraju na pozive, samo Dionis, bećar/rejver od smrtne majke, traži nešto pažnje od njega. Paranoičnog sociopatu Zevsa savršeno igra Džef Goldblum. Hera se bavi svojim spletkama, neverstvom i gajenjem pčela: ceo pčelinjak bivše su ljubavnice švalera Zevsa, među njima i Dionisova mama. U palati je uvek dovoljno meda… Posejdon, plejboj/sadista, živi na jahti. Svet smrtnika (bar Krit) plen je militarističkog tiranina Minosa, a Donji svet (crno-bela tehnika) je birokratski deo Orvelove 1984. Ništa više od mene.
Objašnjenja zašto je serija nazvana Kaos sa K uglavnom su banalna i neuverljiva: pop-špijunaža tvrdi da se u nastavku pojavljuje stara boginja sa tim imenom. Tu možda pomaže filologija: to je ime, izvedeno od grčkog glagola kaio, „palim“, dakle nešto što treba da gori. To je fantastična etimologija koju je izmislio Lukije Anaj Kornutus („rogonja“), rimski filozof, savremenik Nerona, u svom udžbeniku grčke mitologije (on je naziva teologijom). Tako je kaos povezan sa haosom, koji je tu bio pre nastanka sveta – bar tako tvrdi Hesiod. Ništa ne govori u prilog tezi da su scenaristi konsultovali novo izdanje Kornutovog udžbenika iz 2018,4 ali povećava veselu konfuziju: to je moj prilog savršeno besmislenoj debati.
No haos kao Kaos potiče, kao uostalom u najboljim primerima smejačke kulture, iz sasvim ozbiljne postavke: reč je o malo čitanom grčkom filozofu, koji je uglavnom živeo u Parizu i pisao na francuskom, Korneliju Kastorijadisu (1922-1997). On je haos smatrao ontogenetičkim: antički Grci kretali su od stvaranja sveta iz haosa. Bez obaveze verovanja u red, mogli su smisliti demokratiju, koja se bez prestanka menja.
Kastorijadis je imao zamisao o kolektivnom imaginariju: poreklo i kombinovanje elemenata imaginarija može se pratiti u nekoj vrsti obrnute semantičke istorije svakog elementa do izvesnog osnutka, koji se više ne može razumeti, koji je inicijalan i aracionalan (Kastorijadisov neologizam). Postupak svođenja ide unazad, ali nije istorijski, niti je pojednostavljenje. Možda su dakle stvaraoci Kaosa ipak čitali Kastorijadisa, a i da nisu, tumačenje je slobodno, dakle haotično. Antička demokratija imala je niz kodifikovanih ventila za građane, da daju sebi oduška i na svaki spomenik bace stajsko gnojivo – metaforično i periodično, za vreme praznika/karnevala, pozorišnih festivala: jer pozorište je ključna institucija demokratije, kolektivnog imaginarija.
Preporuka za gledanje Kaosa višestruka je: istražujte opskurne filozofe; nema mita bez varijanti, a miturgija zahteva slobodu od vere; padajte sa kauča od smeha – ali tu božansku slobodu daje vam samo stalno povećavano znanje antičke mitologije; dok drugi na internetu traže izjave plastičnih avatara Mice Trofrtaljke, širite svoje znanje, da biste razumeli nedostižni original; istorija nije učiteljica, već ljubavnica (ili soj koji vam odgovara).
Izvor: Peščanik
