Piše: Srđan Garčević
Moja iskustva sa regionalnim okupljanjima novinara, aktivista i drugih članova „civilnog društva“ uvek su bila prijatna, ali su uvek imala isti ritam.
Odlazite u pristojan hotel negde u regionu (što ruralnije, to bolje!), i nakon razmene kurtoaznih reči počinjete da pričate o nejasnim stvarima o kojima ste svi već ranije govorili. Znate da će se svi pametni i pristojni ljudi oko vas složiti da je korupcija rasprostranjena, da bi trebalo da ima više novca za kulturu i obrazovanje (posebno za ono što je vaša tema), da ljudi nisu dovoljno voljni da rade ono što vi mislite da bi trebalo, i da stranci (koji obično finansiraju vaše malo okupljanje) takođe ne čine dovoljno.
Naravno, izbegavate škakljive istorijske i aktuelne političke teme („Svi smo mi dobri ljudi, ali smo nažalost zavedeni od strane elita/bogatih ljudi/velikih sila“). Ipak, ako se te teme pojave, ili klimaš glavom razmišljajući da li je sauna otvorena, ili, ako želiš da rizikuješ da te više nikada ne pozovu, ulaziš u raspravu koja je, na kraju krajeva, samo još jedno ponavljanje debate koju si ti ili mnogi drugi već imali. Nakon nekoliko dana, svi se spakujete i odete, a zatim se napiše izveštaj o uticaju u kojem piše kako je sve bilo jako uspešno.
Više od trideset godina takvih regionalnih okupljanja rezultiralo je stagnirajućim ciklusom, uz malo napretka osim sve većeg broja tih okupljanja. Regionu i dalje treba „zalečenje“, „suočavanje s prošlošću“ ili kako god da se sada zove taj moderni termin. Vreme je za promenu.
Međutim, prošle godine sam odlučio da prisustvujem drugačijem događaju koji ima za cilj da promoviše regionalnu saradnju i razvoj: drugom izdanju vinskog sajma Open Balkan Wine Vision. Pod velelepnim kupolama Beogradskog sajma, ljudi iz vinskog biznisa iz Albanije, Severne Makedonije i Srbije predstavljali su najbolje što imaju, svetu na uvid, degustaciju i, naravno, prodaju. Za razliku od mojih prijatelja sa seminara civilnog društva, koji, uprkos svom entuzijazmu za različitost, obično pripadaju sličnim tipovima ljudi, izlagači su bili veoma raznoliki: neki su generacijama imali vinograde, neki su u to ušli nedavno, nakon što su zaradili novac u tehnologiji ili biznisu, a neki, naravno, zato što su bili na pravom mestu u pravo vreme tokom devedesetih i dvehiljaditih. Dok su estetike bile jednako raznolike kao i stilovi vina – od modernih etiketa sa minimalističkim dizajnom prirodnih vina do etiketa sa vitezovima koji uživaju u „autohtonim“ sortama – sve je bilo harmonično jer je postojao zajednički, veoma opipljiv cilj: obogatiti Balkan prodajući ono u čemu smo oduvek bili dobri.
Događaj je takođe okupio velika imena vinskog novinarstva iz celog sveta, i bilo je lepo znati da će ljudi u inostranstvu čitati o nečemu interesantnom što se događa u Beogradu, bez uobičajenih otrcanih fraza („burna istorija“, „krvavi ratovi“ itd.). Dok sam bio zauzet degustacijom vina i hrane koliko sam mogao, siguran sam da su vinari razmenjivali znanja i gradili mreže, što će, nadam se, značiti da ćemo uživati u Shesh i Zi vinu uz Karađorđevu šniclu u Beogradu, ili još važnije, da ćemo svi zajedno prodavati mnogo više naših vina širom sveta.
Ono što je, međutim, bilo najbolje, jeste to što me je događaj ostavio sa nadom i sigurnom vizijom regiona: onog u kojem pravimo stvari boljim fokusirajući se na ono što imamo i što možemo da uradimo. Možda je to bilo zbog vina, ali čini se da je ovo pristup s više potencijala nego oni koji se predstavljaju na „žalofestovima“ kojima obično prisustvujem.
Izvor: Kosovo Online
